fbpx

Female Anonymous 1200x628 facebook 1200x628 735x400

Postoji mnogo načina da definišemo traumu. Radna definicija oko koje se većina psihologa ovih dana slaže jeste da je za nas potencijalno traumatičan svaki događaj koji je bio „previše, desio se prerano i prevelikom brzinom“ da bi naš nervni sistem i psihološki aparat mogli da ga obrade i prevladaju.

Kada govorimo o traumama nastalim usled nekog oblika zlostavljanja ili zanemarivanja u periodu detinjstva ili adolescencije, bavimo se nečim što psiholozi nazivaju „razvojne traume“. Razvojne traume predstavljaju ponavljana neprijatna ili pak jako povređujuća iskustva koja smo doživeli u ranijim fazama života u interakciji sa osobama koje su o nama na neki način brinule (roditelji, učitelji i druge vrste staratelja).

Kada je osoba koja počini zlostavljanje (nasilno ponašanje koje osoba koristi za sticanje ili održavanje moći i kontrole nad drugom osobom ili osobama) neko ko je mladoj osobi blizak i u koga je možda imala poverenja, osoba se neminovno isprva suočava sa velikim bolom, šokom, nevericom i unutrašnjim konfliktom. Ukoliko je tom činu prethodio jedan drugačiji tip odnosa gde je osoba verovala da se oseća bezbedno ili je pak postojala određena emotivna vezanost, mlada osoba je suočena sa svešću o tome da je osoba kojoj je verovala odjednom osoba koja ima moć i nameru da joj ugrozi psihološki, a možda i telesni ili čak životni integritet. Iskustva koja nam unesu ovakvu količinu šoka u našu predstavu realnosti imaju potencijal da nam poljuljaju poverenje u sopstvene (dosadašnje) procene, pa i celokupnu psihološku realnost. Skok iz bezbednosti u doživljaj ugroženosti u okviru jednog istog odnosa je nepomirljiv, naročito ako se desi naglo, te je izazovno uneti u takvo iskustvo red i smisao.

Još jedna važna reakcija koja često prati ovakvu vrstu iskustava jeste doživljaj koji psiholozi nazivaju „stanje zamrznutosti“ odnosno stanje u kom doživljavam opasnost, a istovremeno ne vidim kako mogu da se s njom „borim“ niti da iz nje „pobegnem“. Takvo parališuće stanje delimično je odgovor našeg nervnog sistema koji nam može u jednoj mnogo manjoj meri biti poznat iz situacija u kojima smo se istovremeno uplašili i par trenutaka ostali „zakočeni“ ne znajući kako da odreagujemo na doživljenu opasnost. Ukoliko iskustvo traje više od par trenutaka, naše stanje „zamrznutosti“ može da potraje. Ukoliko se traumatsko iskustvo ponavlja, a mi i dalje ne doživljavamo da postoje opcije „bega“ i „borbe“ (ili se pak dogodi previše iznenada da bismo te opcije sagledali) neretko primenjujemo psihološki mehanziam disocijacije koji je u tim situacijama protektivan jer nam omogućava da budemo psihološki odsutni iz sadašnjeg trenutka u kom se bolno iskustvo ponavlja. Na izvestan način mi tako privremeno „prekidamo vezu“ sa bolnim iskustvom kako bismo ga preživeli jer neretko nemamo bolji alat.

Uprošćeno gledano, dete ili mlada osoba, najčešće se na psihološkom planu suočava sa dve alternative: da pomirim dve suprotstavljene predstave odrasle osobe o kojoj je reč ili da ostanem u ćutanju, bolu i bespomoćnosti. Ako želimo da razumemo zašto je neko za sebe odabrao neku, iz naše perspektive, nepovoljnu alternativu (poput ostajanja u ćutanju, bolu i bespomoćnosti), jedino kako to možemo jeste da razumemo koje alternative je ta osoba imala na raspolaganju, da ih sagledamo iz njene perspektive u datom trenutku sa svim doživljenim posledicama. Krčenje psihološkog puta u kom nalazim bezbedan prostor da dam glas svom bolnom iskustvu je zahtevan proces za većinu osoba. Na tom putu su gotovo uvek konfuzija, strah, bespomoćnost, krivica i stid, a neretko i tuđi pounutreni glasovi koji ućutkuju, kritikuju, ponižavaju i zastrašuju.

Hoće li usled traumatskog stresa osoba razviti post traumatski stresni poremećaj je pitanje u kome rezilijentnost mlade osobe i rane intervencije okoline igraju značajnu ulogu. Naime, prema sadašnjim dijagnostičkim kriterijumima, tek ukoliko traumatski stres traje više od četiri nedelje možemo ga verovatno svrstati u poremećaj. Što ranije osoba koja je preživela traumu doživi da je bar u jednom odnosu bezbedno da o svom iskustvu progovori, smanjuje se šansa da njen stres preraste u post traumatski stresni poremećaj a povećava se šansa da to iskustvo obradi na konstruktivan i osnažujuć način za sebe.

Mogli bismo čak reći da je nekad opasnije od same traume da nam niko iz okruženja ne veruje da smo traumu preživeli, da je minimizuje, da joj se podsmeva ili je banalizuje. Ako smo odrasla osoba, možda ćemo odgovornost premestiti na te osobe koje su nepoverljive. Ako smo dete, verovaćemo odraslima a sumnjaćemo u sebe.

U tom smislu od ogromnog je značaja naš lični i zajednički doprinos da stvaramo u našim bliskim odnosima bezbedan prostor da osobe podele o svom bolnom iskustvu, čak i onda kada dublji razgovor o tome neće voditi sa nama. Bezbedno je onda kada je s druge strane neko dobronameran, zainteresovan da sasluša i razume šta za nas znači to o čemu pričamo. Bezbedno je kad znamo da nismo sami. I najvažnije – nikad nije kasno da pronađemo bar jednu osobu s kojom je bezbedno da pričamo o temi koja nam je jednom ugrozila bezbednost. Nekad je ta jedna osoba neophodna da bismo osećali da se s tim iskustvom ipak nešto može.

Ana Perović - psihobrlog.com

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Da - 88.5%
Ne - 9.4%
Nije mi bitno - 1%

Ukupno glasova: 96
Glasanje u ovoj anketi je završeno
Da - 9.3%
Ne - 88.4%

Ukupno glasova: 43
Glasanje u ovoj anketi je završeno

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU