fbpx

IMF

Odavno znamo da je industrijski uspon bogatih zemalja zavisio od ekstrakcije resursa globalnog Juga tokom kolonijalne ere. Evropska industrijska revolucija se velikim delom oslanjala na pamuk i šećer, koji su uzgajani na zemlji ukradenoj od autohtonih Amerikanaca, uz prisilni rad porobljenih Afrikanaca. Ekstrakcija resursa iz Azije i Afrike koristila se za plaćanje infrastrukture, javnih zgrada i država socijalne zaštite u Evropi – sve markere modernog razvoja. U međuvremenu su troškovi za Jug bili katastrofalni: genocid, oduzimanje imovine, glad i masovno siromaštvo.

Imperijalističke sile su konačno povukle većinu svojih zastava i vojski sa Juga sredinom 20. veka. Ali tokom narednih decenija, ekonomisti i istoričari upoznati sa “teorijom zavisnosti“ tvrdili su da osnovni obrasci kolonijalnog prisvajanja ostaju na snazi i nastavljaju da definišu globalnu ekonomiju. Oni su tvrdili da se imperijalizam nikada nije završio, samo je promenio oblik.
 
Bili su u pravu. Nedavna istraživanja1 pokazuju da se bogate zemlje i dalje oslanjaju na velika neto izdvajanja sa globalnog Juga, uključujući desetine milijardi tona sirovina i stotine milijardi sati ljudskog rada godišnje – oličenog ne samo u primarnim robama, već i u visokotehnološkim industrijskim robama poput pametnih telefona, laptopova, računarskih čipova i automobila, koji se u poslednjih nekoliko decenija mahom proizvode na Jugu.
 
Do ovog protoka neto aproprijacija dolazi zato što su cene sistematski niže na Jugu nego na Severu. Na primer, zarade isplaćene radnicima na Jugu u proseku su petina severnjačkih zarada. To znači da za svaku jedinicu otelotvorenog rada i resursa koje Jug uveze sa Severa, moraju da izvezu mnogo više jedinica da bi to platili.
 
Ekonomisti Samir Amin i Arghiri Emanuel opisali su ovo kao “skriveni prenos vrednosti” sa Juga, koji održava visok nivo prihoda i potrošnje na Severu. Odvod se dešava suptilno i gotovo nevidljivo, bez otvorenog nasilja kolonijalne okupacije i stoga bez izazivanja protesta i moralnog negodovanja.
 
U nedavnom radu2 objavljenom u časopisu Nova politička ekonomija, nadovezali smo se na rad Amina i drugih da kvantifikujemo razmere odliva kroz nejednaku razmenu u postkolonijalnoj eri. Otkrili smo da se odvod dramatično povećao tokom 1980-ih i 1990-ih, pošto su se širom globalnog Juga nametali programi neoliberalnog strukturnog prilagođavanja. Danas globalni Sever odvodi od Juga robe u vrednosti od 2.2 biliona dolara godišnje, u Severnim cenama. Radi prespektive, ta količina novca bila bi dovoljna da se petnaest puta globalno okonča ekstremno siromaštvo.
 
Tokom čitavog perioda od 1960. do danas, odvod je u stvarnom iznosu iznosio 62 biliona dolara. Da je ovu vrednost Jug zadržao i doprineo rastu Juga, prateći stope rasta Juga tokom ovog perioda, ona bi danas vredela 152 biliona dolara.
 
To su neverovatni iznosi. Za globalni Sever (a ovde mislimo na SAD, Kanadu, Australiju, Novi Zeland, Izrael, Japan, Koreju i bogate ekonomije Evrope) dobici su toliko veliki da su u poslednjih nekoliko decenija nadmašili stopu privrednog rasta. Drugim rečima, neto rast na Severu oslanja se na aproprijacije iz ostatka sveta.
 
Za Jug, gubici nadmašuju transfere inostrane pomoći sa velikom razlikom. Za svaki dolar pomoći koji Globalni Jug dobije, izgubi 14 dolara u odlivu samo nejednakom razmenom, ne računajući druge vrste gubitaka poput nedozvoljenog finansijskog odliva i repatrijacije profita. Naravno, odnos se razlikuje u zavisnosti od zemlje – za neke je veći od drugih – ali u svim slučajevima diskurs pomoći zaklanja tamniju realnost pljačke. Siromašne zemlje razvijaju bogate zemlje, a ne obrnuto.
 
Neoklasični ekonomisti imaju tendenciju da niske zarade na Jugu vide kao “prirodne“ – neku vrstu neutralnog tržišnog ishoda. Ali Amin i drugi ekonomisti sa globalnog Juga tvrde da su nejednakosti u platama artefakti političke moći.
 
Bogate zemlje imaju monopol nad donošenjem odluka u Svetskoj banci i MMF-u, imaju većinu pregovaračke moći u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, svoju moć koriste kao poverioci za diktiranje ekonomske politike u državama dužnicima i kontrolišu 97 procenata svetskih patenata. Severne države i korporacije koriste ovu moć kako bi pojeftinile cene radne snage i resursa na globalnom Jugu, što im omogućava da putem trgovine ostvare neto prisvajanje.
 
Tokom 1980-ih i 1990-ih, programi strukturnog prilagođavanja MMF-a smanjili su plate i zaposlenost u javnom sektoru, dok su unazadili radnička prava i druge zaštitne odredbe, što je sve uticalo na pojeftinjenje rada i resursa. Danas su siromašne zemlje strukturno zavisne od stranih investicija i nemaju drugog izbora nego da se međusobno takmiče u ponudi jeftine radne snage i resursa kako bi udovoljili baronima međunarodnih finansija. Ovo osigurava stalan protok uređaja za jednokratnu upotrebu i “brze mode” za bogate Severne potrošače, ali po izuzetnoj ceni za ljudske živote i ekosisteme na Jugu.
 
Postoji nekoliko načina za rešavanje ovog problema. Jedna bi bila demokratizacija institucija globalnog ekonomskog upravljanja, tako da siromašne zemlje imaju pošteniju reč u postavljanju uslova trgovine i finansiranja. Sledeći korak bio bi osigurati da siromašne zemlje imaju pravo da koriste carine, subvencije i druge industrijske odredbe za izgradnju suverenih ekonomskih kapaciteta. Takođe bismo mogli preduzeti korake ka globalnom sistemu dnevnica i međunarodnom okviru za ekološke propise, koji bi maksimalno spustili cene rada i resursa.
 
Sve ovo omogućilo bi Jugu da zauzme pravedniji deo prihoda od međunarodne trgovine i oslobodilo svoje zemlje da mobilišu sopstvene resurse radi okončanja siromaštva i zadovoljenja ljudskih potreba. Ali postizanje ovih ciljeva neće biti lako; to će zahtevati organizovani front među društvenim pokretima za pravednijim svetom, protiv onih koji tako neverovatno profitiraju od statusa kvo.
 
Džejson Hikl, Dilan Salivan i Huzaifa Zumkavala 
 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU