fbpx

migracije peščanik

Foto: Peščanik

Gde leži južna granica Sjedinjenih Američkih Država? Na mapi možete pronaći liniju na kojoj se završava Amerika i počinje Meksiko, liniju na kojoj je Donald Trump planirao da podigne zid. 

Ali Justin Campbell tvrdi da mape pružaju pogrešnu predstavu ili bar ne govore punu istinu o granicama. Campbell je istoričar i bivši američki vojnik. Služio je u jedinici Joint Task Force Six (danas je to Joint Task Force North) formiranoj 1989. da vodi „rat protiv droge“, potom, posle napada 11. septembra, rat protiv terorizma, a danas ima zadatak da suzbija migraciju.

Južna granica Amerike, kaže Campbell, nije linija koja Sjedinjene Države deli od Meksika. Južna granica Amerike nalazi se 1.500 milja južnije, na liniji koja deli Meksiko od Gvatemale. Tamo su američki vojnici i policajci koji kontrolišu protok migranata, isto kao na granici Meksika i Amerike. Svako za koga se posumnja da se zaputio u Sjedinjene Države, zadržava se na granici. Još jedna južna granica Amerike nalazi se još 1.000 milja južnije, na liniji koja deli Gvatemalu i Honduras. I tamo američke snage izvode operacije koje treba da spreče prolazak migranata na sever.

„Granice Amerike i Meksika, Meksika i Gvatemale i Gvatemale i Hondurasa“, objašnjava Campbell u intervjuu koji je dao novinaru Toddu Milleru za njegovu knjigu Imperija granica, zajedno čine „jedinstvenu mrežu južnih granica sa zadatkom da zatvore prolaz na sever“.

Isto tako možemo postaviti pitanje gde su južne granice Evrope? Kao što je granica Sjedinjenih Država premeštena duboko u Centralnu Ameriku, granice Evropske unije leže mnogo južnije od mediteranskih obala Španije, Francuske, Italije, Malte i Grčke, na teritoriji Afrike. Evropska unija isplaćuje milione evra diktatorima i gospodarima rata, lokalnim milicijama i kriminalnim bandama u severnoafričkim zemljama, u Sahelu i na Rogu Afrike, da za nju obavljaju posao granične policije, da hvataju i pritvaraju potencijalne migrante na putu u Evropu. Bivši specijalni predstavnik EU za Sahel, Angel Losada, to opisuje kao „novu isturenu granicu Evrope“.

Sporazum o migraciji koji je Velika Britanija nedavno potpisala sa Ruandom pratile su brojne kontroverze. To je loš sporazum koji ne dopušta čak ni mogućnost obrade zahteva azilanata izvan Britanije i predviđa samo masovne deportacije. To je poslednji u nizu poteza koje je Alan Bersin, bivši Komesar za zaštitu granica SAD, opisao kao „veliku promenu paradigme“ u zapadnom shvatanju granica. Za vlade zapadnih zemalja, tvrdi Bersin, granice više nisu linije koje „razdvajaju suverene države“ već „linije globalnog protoka ljudi i dobara“.

Bogate zemlje ne brane linije prikazane na mapama. One uspostavljaju kontrolu nad globalnom migracijom tako što sopstveni suverenitet proširuju na čitavu planetu. Kao što Miller detaljno opisuje u svojoj knjizi, američke vojnike i policajce možete pronaći ne samo u Centralnoj Americi, već i u Ekvadoru i Keniji, u Kazahstanu i na Filipinima. Zadatak im je suzbijanje potencijalne migracije u Sjedinjene Države.

Poslednjih godina na zapadu su se vodile oštre polemike o „migrantskoj krizi“ i najboljim načinima da se granice zaštite, suverenitet odbrani, a zapad izoluje od ostatka sveta. Ironija je u tome što u pokušaju da zaštite sopstvene granice bogate zemlje ne pokazuju gotovo nimalo poštovanja za granice siromašnih zemalja. To je novi oblik imperijalizma u kome upravljanje migracijom postaje sredstvo odbrane suvereniteta bogatih na račun suvereniteta siromašnih.

„Besmislice“, odgovaraju zagovornici globalizovane kontrole migracije. „Siromašne zemlje jesu siromašne, ali to ne znači da nisu nezavisne i sposobne da donose odluke. Meksiko je svojevoljno prihvatio graničnu policiju Sjedinjenih Država na svojoj teritoriji. Niger dobrovoljno zastupa interese EU. Ruanda je sama izabrala da primi veći broj izbeglica“.

Ali ne donose sve države sveta odluke pod jednakim uslovima. Meksiko, Niger i Ruanda jesu suverene države, ali u pregovorima sa Sjedinjenim Državama, Velikom Britanijom ili EU nemaju mnogo izbora, baš kao i radnici u skladištima Amazona ili zaposleni u kompaniji P&O prinuđeni da potpisuju ugovore koji im garantuju samo loše plate i katastrofalne uslove rada. Iza retorike o „suverenitetu“ i „slobodi izbora“ skriveni su brojni oblici prinude.

Niger je postao „migraciona laboratorija Evrope“ pre svega zato što je jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Niger je i najveći primalac evropske pomoći po glavi stanovnika. Zauzvrat vlasti Nigera svoje unutrašnje politike prilagođavaju migracionim potrebama EU. Zato je ekonomija Nigera deformisana, a njegovi stanovnici nemaju pravo da slobodno putuju unutar sopstvene zemlje. Pomoć iz EU uslovljena je podrškom njenim politikama za sprečavanje migracije. Niger je pristao na sporazum sa EU, ali je tim činom izgubio deo svog suvereniteta.

Ili uzmimo primer Ruande. Otkako su Velika Britanija i Ruanda potpisale sporazum o deportaciji, desničarski komentatori kao što je Daniel Hannan iznenada su otkrili u sebi veliku ljubav prema Ruandi kao „bezbednoj i prosperitetnoj zemlji“. Kritičare ovog sporazuma oni nazivaju „rasistima koji promovišu stereotipe o Africi“.

Ruanda se uspešno oporavila posle genocida 1994. i ostvarila značajan ekonomski rast. Ipak se i dalje nalazi među 25 najsiromašnijih zemalja sveta. Britanski BDP po glavi stanovnika 50 puta je veći od onog u Ruandi. Ruanda, naravno, ima pravo da pristane na sporazum. Ali nemojmo se zavaravati da je susret Priti Patel i ministra spoljnih poslova Ruande Vincenta Biruta bio susret ravnopravnih partnera. Ne treba zaboraviti ni stanje ljudskih prava u ovoj zemlji i odbijanje njenog predsednika Paula Kagamea da toleriše opoziciju. Možemo se zapitati i kako je moguće da u Velikoj Britaniji više nema mesta za azilante, dok će Ruanda sa 5 puta više azilanata po glavi stanovnika i dvostruko većom gustinom naseljenosti nastaviti da ih prima?

Britanija ima dovoljno ekonomske moći da „problem“ izveze, dok vlada Ruande ima dovoljno ekonomskih teškoća da problem preuzme na sebe. Verovatno su na delu i politički motivi, s obzirom na želju Ruande da se prikaže kao zemlja koja vodi računa o ljudskim pravima. U tom procesu migranti postaju roba kojom se trguje na globalnom tržištu, žrtve novog imperijalizma koji kontrolu tokova migracije koristi kao sredstvo podele sveta na bogate koji će ostati zaštićeni u svojim tvrđavama i siromašne koji će morati da zbrinjavaju ljude koji su na zapadu nepoželjni.

Piše: Kenan Malik, The Guardian

Preveo: Đorđe Tomić, Peščanik

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Impuls Teme

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU