fbpx

ronald mekdonald Simon Burchell

 Foto: Simon Burchell / Wikimedia Commons

Zapošljavanje mladih“ je, uz e-upravu, IT tehnologije, preduzetništvo i ostale digitalizacije, poslednjih decenija postalo jedna od glavnih mantri svakog tehnokrate koji se očešao o državne strukture moći. I umalo je postalo vrednost po sebi, maltene jedan skorojevićki buzzword. Ali šta se zaista krije iza politike spram mladih i njihovom zapošljavanju.

Stefan Aleksić - Mašina

Barem je jedna stvar promakla brojnim komentatorima i kritičarima dugotrajne Mekdonaldsove kampanje „počinjem iz Meka“: da je sve zaista u redu s radom u ovom lancu restorana, ne bi bila potrebna nikakva reklamna kampanja.

Ukratko, sama je kampanja jedno malecko priznanje i izgleda da se iza reklame kriju neki „malo lošiji“ uslovi rada, neki malo nesigurniji oblici zapošljavanja – i pored činjenice da je Mekdonalds globalni kapitalni mastodont te da problema s obrtom novca najverovatnije uopšte nema (ili je možda u pitanju mastodont baš zato što su prakse rada u ovoj kompaniji proverbijalno loši?). Izgleda da ova kampanja, ako je cinična kada spekuliše o realnim perspektivama svih onih naivnih mladih lica koje s postera rade za male novce sanjajući velike snove, barem nije toliko cinična što se tiče uslova rada.

Bez zazora ona, naime, poručuje da uslovi rada jesu bedni, ali centar kampanje čini i jedno implicitno „stisnite zube“, predstavljanje Mekdonaldsovih restorana kao, eto, pravog mesta za mlade i tinejdžere, za otpočinjanje karijere, kao Aspera pre Astra. A ako je i do protoka vremena, nije teško identifikovati jedan malecki pomicaj: iz negiranja loše tranzicione stvarnosti prešlo se u zonu mirenja sa sudbinom pa dok se svetlo na kraju tranzicionog tunela sasvim uspešno premešta sve dalje u nedogled, velike kompanije sada bez zazora i straha od ikakvog otpora javnog mnjenja stvari nazivju pravim imenima. Makar po tome valja proceniti dubinu tridesetogodišnje transformacije te „napredak“ u transformaciji društva iz socijalističkog u kapitalističko.

Stoga, umesto kao perverzni izdanak sumanutog tržišnog optimizma, kampanju bi valjalo čitati kao simptom jedne dubinske bolesti: ona sasvim otvoreno i bez zazora targetira mlađu populaciju – pokazujući time, svesno ili ne, da su mladi kao mladi (i baš zato što su mladi)na tržištu rada sada sasvim legitimna lovina. Ali to ne bi trebalo da začudi: istorija ove naše tranzicije, a vrlo verovatno i svake tranzicije, bila je i ostala obeležena (i) velikim naporom država uloženim u uključivanje mladih u tržište rada.

I tako, tridesetak godina kasnije možemo oceniti da je u pitanju projekat čija je implementacija – neočekivano za tranziciona društva u kojima retko šta ide kao podmazano – išla kao podmazana: slike dece koja rade u tekstilnim fabrikama ili ostalim opasnim i teškim radnim mestima i koje reflektuju da je u kapitalizmu na njegovim osnovnim podešavanjima dečiji rad bio sasvim prihvatljiv, danas se polako ali sigurno vraćaju u mejnstrim, deca ginu na radim mestima, predsednik i Arbitar Svega u Srbiji to hvali po društvenim mrežama a međunarodne institucije i paralegalne interesne grupe pljeskaju i odašilju uzdahe uzbuđenja komentarišući performanse ove političko-ekonomske elite. Ali znamo to već: emancipatrosko je nasleđe dugotrajne radničke borbe za delegitimizaciju hipereksploatacije uspešno dokinuto.

Ovlašni pogled u statistiku može biti indikativan: tako, iako je 2012 godine zaposlenost mladih u regionu bila na rekordno niskom nivou, prema poslednjim podacima koji dolaze od svetske banke, nezaposlenost mladih je danas na znatno nižem nivou1: u regionu je ukupna nezaposlenost mladih pala za oko tri procenta. A u isto vreme statistika beleži i rast zaposlenosti i pad nezaposlenosti, kako starijih, tako i mladih.

Međutim, sama je statistika uveliko prilagođena proizvodnji ružičastije stvarnosti pa, primerice, nije najjasnije u kolikoj su meri prikazane očekivane posledice globalnih trendova a koliko smanjenja populacije, pa podatke valja uzimati sa zrnom soli. Naravno – što je statistika „zvaničnija“, to je veća i opasnost da bude i više regulisana potrebama političkih elita i establišmenta za proizvodnjom optimističnih procena (nema ni potrebe nabrajati primere, dovoljno je podsetiti na samu definiciju „zaposlenosti“, njenu ovisnost o političkom odnosu snaga te skorašnju promenu te definicije koja je rezultovala radikalnom promenom statističkih podataka – a „sumnja se“ da je ona izvršena upravo da bi se nezaposlenost statistički smanjila).

Na kraju krajeva, tumačenje fenomena isključivo koristeći nivo zaposlenosti kao pokazatelj nekakvog uspeha u sebi je sakrilo izvesnu nezgodnu konotaciju: kada se u apsolutno poražavajućim istorijskim uslovima; u uslovima doktrinarne dogmatike trke do dna; u situaciji kada se broj radnih mesta uslovljava umanjenjem i životnog standarda stanovništva i dostupnosti mehanizama emancipacije: kada se, dakle, u takvim uslovima zaposlenost poveća – niste sigurni da li da se radujete ili plačete.

Jer u uslovima tranzicione histerije, libertarijanske dogmatike i kapitalističke proizvodnje broj je radnih mesta obrnuto srazmeran njihovom kvalitetu. A iza suve statistike se, kao i obično – i kao što se, uostalom, iza Mekdonaldsovih reklama kriju uistinu bedne životne perspektive – sakrivaju poražavajuće radne prakse. Tako i one sumornije-a-realističnije slike moraju da dođu s političke margine a istraživanja koja ulaze dublje u problematiku radnih praksi pokazuju da, i pored toga što statistika i „brojke“ mogu da pokazuju ovo ili ono, realnost praksi može da bude u isto vreme sasvim poražavajuća. Te konkretne prakse rada, stoga, nude drugačiju perspektivu: čak oko polovine mladih koji su zaposleni radili su po privremenim ugovorima dok je dugoročna nezaposlenost i dalje problem koji dostiže čak i strahovite cifre – primerice u susednoj Bosni i Hercegovini.

Mladi nemaju ama baš nikakvo poverenje niti u državu, niti u sindikate, niti u institucije a ponajmanje u samo tržište rada. Mladi menjaju poslove kao čarape ali po svemu sudeći upravo zbog činjenice da su trajno zaglavljeni u začaranom krugu loših i još gorih poslova. Konačno, o poražavajućoj bedi u središtu optmistične statistike govori i podatak da visokoobrazovani mladi posao nalaze radikalno teže od svojih vršnjaka u Evropskoj Uniji, što i pokazuje sve kontradikcije ekonomske politike bazirane na iznajmljivanju jeftine i najčešće manuelne radne snage globalnom kapitalu. Jedina gotovo nepromenjiva konstanta u ovim i sličnim istraživanjima je, po svemu sudeći, perspektiva: po mišljenju kritično velikog procenta mladih, jedina realna opcija za poboljšanje sopstvene socijalne pokretljivosti je trajna migracija u inostranstvo.

Tržišne prednosti i ostale baljezgarije

Na kraju krajeva, trebalo bi podsetiti i da je intenzivno interesovanje države i kapitala za mlade zapravo duboko ukorenjeno u neoliberalnu transformaciju društva poslednjih tridesetak godina. Jer istorijski je proces poslednjih četiri decenije obeležen ozbiljnim naporom za manje ili više nasilno uključivanje što većeg dela (i globalnog i lokalnog) stanovništva u tržište rada s cijem povećanja konkurencije i smanjenja cene rada. Tako su institucije neoliberalne države kao jedan od svojih osnovnih zadataka videle upravo uklanjanje administrativnih prerpreka za zapošljavanje onih grupa stanovništva koje su istorijski bile isključene iz tržišta rada.

A mladi kao jedna od ranjivih kategorija radnika imaju nesumnjive „tržišne prednosti“: kao i ostale ranjive grupe, teže će se odlučiti na sindikalno delovanje; mladi se teže – iz različitih razloga: neiskustva, ubeđenja o kratkotrajnosti posla i utisku da njihov trenutni posao nije odraz „trajne“ pozicije – odlučuju na dugotrajnije i iscrpljujuće radničke borbe; sem konkretnih pritisaka poslodavaca, na njih deluju i drugi disciplinski mehanizmi (porodica, vršnjaci, pritisak zajednice) i slično; a kao i svakoj drugoj ranjivoj grupaciji, njihov rad vrlo često može da bude slabije plaćen u odnosu na ostale grupacije.

Kao i neke od tih ostalih grupacija oni dele i sličan položaj unutar mikroekonomske društvene strukture: kao i u slučaju žena i dohodak mladih najčešće predstavlja „samo“ sekundarni izvor prihoda za domaćinstva – a njihovo je održavanje egzistencije u izvesnom smislu subvencionisano od strane ostatka porodice. Stoga i onaj specifični statistički fenomen: proces pojeftinjenja neke vrste posla sasvim je proporcionalan mobilizaciji ranjivih grupa za rad u određenoj profesiji i obrnuto proporcionalan prisustvu dominantnijih socijalnih grupa.

Teško je reći šta je tu kokoška a šta jaje, ali je sigurno da su juvinifikacija i feminizacija neke oblasti rada uvek srazmerne smanjenju nadnica za tu vrstu posla – i obrnuto. No, kapitalizam se sigurnim korakom na svoja fabrička (pun intended) podešavanja vraća i upravo u tom svetlu valja posmatrati trend. U tom svetlu valja tumačiti i nešto agresivniju i maligniju formu neoliberalne države koje te grupe na tržište rada počinje da uključuje i van njihove slobodne volje: pa, kao što to čini naša država, rad čini nedobrovoljim kada ga veže uz, na primer, školovanje kroz projekat dualnog obrazovanja.

S istorijskim smanjivanjem nadnica uloga flastera za stanjivani porodični budžet se nije promenila, samo je uvećan procenat koji se zapušava: kako je napad na vrednosti i standarde države blagostanja značio beskrajno smanjivanje plata, povećanje intenziteta rada i radnog vremena te snižavanje životnog standarda, to je doprinos svih marginalizovanijih (žena, starijih i mladih) članova porodice postajao sve važniji, dok se u okviru istog procesa porodica postajala formacija za preživljavanje u uslovima devetnaestovekovnog kapitalizma.

Drugim rečima, kao što je u pitanju i eksploatacija ženskog rada, potplaćenost rada mladih takođe je posledica strukturno ranjivog položaja mladih kao i njihovog društvenog položaja unutar mreže hijerarhijskih odnosa: kao i na žene, i na mlade je pritisak veći, na njih pored države i egzistencijalne nesigurnosti deluju i ostali disciplinski mehanizmi poput porodice i drugih institucija koje – pored već preuzete uloge ćelije za reprodukciju kapitalističkih i hijerarhijskih odnosa – preuzimaju ulogu mehanizama za konzervativnu indoktrinaciju.

Armije institucija

Stoga se odveć lako – i žestoko podmazana demagoškom strategijom „mislite na decu“ i opštim uverenjem da ništa što se „čini za dečicu“ ne može biti moralno upitno2 – razvila i čitava armija institucija u čijim su se pratnjama postrojile i legije nevladinih organizacija koje rade s mladima te i čitava masa polisija s ciljem uključivanja mladih u tržište rada. No, napori država i administracija u uključivanje mladih u tržište rada valjalo bi tumačiti prvenstveno kao strateški potez pre nego samo kao ispraznu legitimaciju jednog dela državne administracije i ozbiljnog dela NVO sektora. Jer u pitanju je kompleksna strategija i kompleksni zadatak u okviru kojeg je potrebno ukloniti administrativne prepreke, ali u isto vreme i one ideološke prepreke i civilizacijske norme: kao što je, primerice, ona o periodu života kada ste slobodni od nužnosti rada. I u tom je zadatku dostignut zavidan nivo sinhronizacije između gorepomenutih institucija civilnog društva i države.

Tako su i sve politike prema mladima prenatrpane različitim disciplinskim i regulatornim mehanizmima; a zilotska vernost tržištu, svest o (niskom) hijerarhijskom položaju pa na kraju i osećaj političke bespomoćnosti se kroz te mehanizme danas sasvim uspešno uteruju u kosti. Na kraju krajeva, danas se kristališe i pitanje nije li reprodukcija klasnih odnosa i konzervativna indoktrinacija danas postala, recimo, osnovna funkcija sistema obrazovanja. A po svemu sudeći – jeste.

Snovi srbinovi u fabrici ribe na Aljasci

Sezonski radnik iz Srbije u fabrici ribe u Kodiaku na Aljasci; Foto: Igor Pavićević / Kamerades

Konačno je mračno! – o bednim životnim perspektivama

Naravno, niti se moglo niti se htelo pobeći utvari novokonzervativizma i ispraznoj neoliberalnoj demagogiji pa – sasvim proporcionalno fenomenu spore ali temeljne desenzibilizacije za radničke nesreće – ni gorepomenute vesti o tragedijama u kojima ginu deca na svojim radnim mestima ne izazivaju niti oštrije reakcije države dok u javnom mnjenu prolaze tek kao vesti marginalnog značaja.

Ali kao što je i uvek problem s kapitalizmom, sve dođe na naplatu, pa će tako doći i mamurluk nakon poluvekovnih neoliberalnih bahanalija. Jer dok se ovako možemo vrteti beskrajno – analizirajući statistike, identifikujući tačke ranjivosti mladih (i ostalih socijalnih grupacija koje odozdo participiraju u društvu) – budućnost je sasvim jasna ukažemo li i na ono što nas čeka u budućnosti. Jer tek je perspektiva ta koja je sumorna: istraživanje Instituta za Tehnologiju Masačusets (MIT) pokazuje da je budućnost onih koji su danas mladi u najmanju ruku pod znakom pitanja. Naime, ukoliko žele imati penziju od koje se može živeti, moraće danas da počnu odvajati čitavu polovinu svog celokupnog dohotka.

No, nije ni čudo, obzirom da se sve intenzivnije i sa sve većeg broja strana insistira na globalnoj reorganizaciji penzionih sistema – posebno u društvima sa ozbiljnijom tradicijom države blagostanja – pomeranju granice do u nedogled, naravno s ciljem potpunog ukidanja slobode od nužnosti rada i na onoj drugoj strani života.

No, cedite li do kraja, ostaje isprazna neoliberalna demagogija, potkova za svakog tržišno orijentisanog luđaka i diktatora jer zanimljivije od samog istraživanja je sama ideološka oprema novinskog članka u kojem smo podatak pronašli: rešenje se nudi u investicijama u same sebe, pretvaranje sebe u mašinu za proizvodnju korisnog i kapitalu zanimljivog rada, transformaciju sebe u još politički pasivnijeg, tržišno agresivnijeg i temeljnije samodisciplinovanog Hommo economicusa.

Na kraju ostaje i jedno političko naravoučenije: i pored činjenice da je generacijski sukob – u nas najčešće materijalizovan u resantiman oko pitanja glasanja za „Vučića ili opoziciju“ (a što je samo nešto modernija refleksija resantimana oko glasanja za „miloševića ili opoziciju“) i jedna od osnovnih linija dnevnopolitičkih podela i dugotrajni međugeneracijski resantiman a u zemljama razvijenog kapitalizma materijalizovan u posve spornu, mada ne i sasvim ispraznu doskočicu „ok boomer“3 – jedan sasvim ozbiljni poltički faktor: ipak se obe generacije nalaze u istim i sličnim problemima. A obzirom da je siromaštvo starijih građana uveliko uslovljeno njihovom gorepomenutom porodičnom ulogom i nužnošću izdržavanja velikog broja članova svoje porodice – i izvori njihovih problema su posve isti. Dok se mladi sasvim uspešno pretvaraju u konkurenciju sopstvenim roditeljima, troškovi se preživljavanja efektivno prebacuju s kapitala na teret familija i porodica dok se porodica pretvara u privrednu zajednicu za prehranjivanje radne snage, smanjenje troškova preživljavanja i, efektivno, subvencionisanje kapitala.

  1. Mada, zanimljivo je da se i sam izveštaj obilato služi i prvi-put-u-istoriji strategijom Predsednika republike.
  2. A može: pogledajte samo način na koji Srbija polako ali sigurno uvodi drakonske zakonske mere za sve i svašta nakon juriša jednog ucveljenog i politički dosta dobro uklopljenog roditelja – a sve s predznakom borbe za sitnu đecu.
  3. Kojom poslednjih par godina milenijalci (jedan generacijski kontigent granica nejasnih i krajnje otvorenih za političku manipulaciju) „
    o ekološkim polisijima.

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU