fbpx

Teofil 850x567

U policijskoj državi svaki čas je policijski, a najviše onaj koji to tobože više nije

Nije se nikada ozbiljno postavljalo pitanje da li će, nego samo – kada i koga. To je logika vanrednog i ratnog stanja, a ovo u čemu živimo kombinacija je jednog i drugog, mada rata nema, a vanredno stanje je proglašeno s, jako benevolentno rečeno, krajnje dubioznim pravnim pokrićem. A proglasili su ga oni koji se i bez vanrednog stanja ponašaju kao da smo u njemu, jer im je to em u interesu – koji je postojano suprotan svakom javnom, dakle opštem interesu – em potpuno odgovara njihovom shvatanju politike i vođenja javnih poslova. Pa i njihovoj mentalnoj strukturi, ako hoćete. Druga je stvar što je prežalosno da smo dozvolili sebi da nam od mentalne strukture takvih individua zavisi bilo šta u životu, umesto da se njima bave ljudi specijalizovani za tu vrstu toksičnih poremećaja u rasuđivanju i ponašanju.

Kako god, ako već može bilo kada – zašto ne baš sada? A ako već može bilo koga – zašto ne baš Anu Lalić? Mada ovo potonje i nije baš sasvim tačno. Utoliko što je Ana Lalić zapravo „logična“ egzemplarna žrtva ove otuđene, čak podivljale mašinerije koja se prijazno i pretvorno izdaje za legitimnu državnu vlast. Ana Lalić je, naime, novinarka kojoj profesija nije tek nešto čime se ima zakititi rever, nego način postojanja, način da se bude svesna i odgovorna građanka, osoba koja, udovoljavajući svim visokim zanatskim standardima, „udara“ tamo gde je najtvrđe, gde stanuje otuđena i podivljala politička i finansijska moć. Radila je to u bezbroj ranijih prigoda, kroz sve meandrirajuće promene spske tzv. tranzicije, pa to radi i danas, u vanrednom stanju i okruženju sveopšte konfuzije i panike, tako blagotvornom za svakovrsne lovce u mutnom. Kao novinarka i urednica od najplemenitijeg “predatorskog“ nerva, Ana Lalić je i sada lovac na lovce u mutnom. A ti što su navikli da love ne vole da budu ulovljeni…

Takvu je znam i takvu je znamo, i zato je, između ostalog, tako volimo i poštujemo. Utoliko je i Ana jedan od onih dragocenih lakmus-ljudi za procenjivanje ponašanja drugih: ne znam nikoga čestitog kome je ona neprijatelj, i ne znam za hulju koja se ne mršti na pomen njenog imena. Kud ćeš većeg društvenog i profesionalnog priznanja od toga?

Imajući visoke standarde i očekivanja od sebe i drugih, Ana je umela i da se gotovo pa iskrade iz novinarstva, onda kada ne bi bilo uslova da radi onako kako misli da je jedino dostojno. Vratila se u posao „u punom kapacitetu“ na poziv sa portala nova.rs, sasvim nedavno i ispostaviće se, nekako baš u nedoba: samo što su počeli da rade punom parom, stigla je pandemija i vanredno stanje… Ali, neko kao A. L. u takvim okolnostima samo podiže borbenu gotovost, tako da se u svega nekoliko nedelja Ana već istakla – i dodatno zamerila mnogima – svojim tekstovima na Novoj, ali i na Autonomiji. Tekst o stanju u Kliničkom centru Vojvodine utoliko je samo šlag na torti, neposredan povod za pokušaj zastrašivanja i ućutkivanja na duže staze. Koji, pokušaj, dakako nije adresiran samo na Anu Lalić, ali nije baš ni slučajno što je ona ta koja je imala biti „medijum“ za širenje zaraze straha i, posledično, pokornosti. Taj izbor je, kažem, s jedne strane logičan, ali s druge i monumentalno tupav, jer se nužno pokazao kao žestoko kontraproduktivan. I to će se tek videti u punoj meri, kad „sve ovo“ prođe. U međuvremenu, što bi rekao Daško M.: „pamtite sve!“.

Do tada, dok smo još uveliko u oku jedne bizarne društvene oluje, koju naizgled pokreće vanljudski faktor (zločesti virus), a zapravo njome upravlja – u vidu sumanutog i u dobroj meri sadističkog eksperimenta in vivo – otuđena mafiokratska kasta na vlasti, ne bi valjalo ni na trenutak smetnuti sa uma da su totalitarne tendencije koje se sve više ispoljavaju nešto mnogo više od posledice rđavog karaktera i manjka sposobnosti i znanja konkretnih društvenih upravljača i uzurpatora javnih resursa i ljudskih sloboda, jer su u suštini „sistemska“ stvar.

Drugim rečima, ne možete imati nelegalno i nelegitimno vanredno stanje, policijski čas, duge cevi i zloslutne crne marice na ulicama, a da se to ne pretvori u zamračenje celog jednog društva i njegovih vitalnih resursa, ponajpre intelektualnih, među njima i medijskih (umetnici su, čast izuzecima, ionako već neutralisani, i to po ceni poslovičnog špricera i kavurme: sede kod kuće, obuli su papuće, i u tom se svojstvu bezopasnih kućnih ljubimaca svake vlasti i moći rado daju usnimiiti kako lagano pevuckaju i sviruckaju qurcu ili drveno filozofiraju o „opštim civilizacijskim pitanjima“, pa to još kače na mreže misleći da su tako „angažovani!“ Još im samo targeti fale da sve bude skroz već viđeno!). Ne možete imati stanje u kojem sveprisutni strah za goli život otupljuje društvenokritičke reflekse kod zastrašujuće velikog broja onih koji su nam u „bezbednijim“ vremenima za bubrege prodavali svoju sumnjivu glasnost, a da to ne iskoriste oni već spomenuti lovci u mutnom, kojima bi i te kako bilo u interesu da ovaj košmar u kojem živimo postane neka „nova normalnost“, redovno stanje.

I da se razumemo, ne deli nas tako mnogo od toga: samo glasovi poput onog Ane Lalić, a ako dopustimo da i oni utihnu, onda nam zaista nikakvo ukidanje policijskog časa i slično neće ni trebati, jer je u policijskoj državi svaki čas policijski, a najviše onaj koji to tobože više nije.

(Autonomija)

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU