fbpx

Nelson Mandela

Vini i Nelson Mandela kao gosti na Kongresu Komunističke partije Južne Afrike, u društvu Generalnog sekretara KP, Džoa Slova; Foto: Graeme Williams/South Photographs

U optužnici stoji da su ciljevi Afričkog nacionalonog kongresa (ANC) identični ciljevima komunističke partije. Moram se, dakle, osvrnuti na tu tačku i objasniti moje političke pozicije, jer pretpostavljam da me optužujete da sam hteo uvesti marksizam u ANC. To je apsolutno netačno.

Ideološka doktrina ANC se zasniva i oduvek se zasnivala na ideji afričkog nacionalizma, ali ne nacionalizma koji bi zagovarao „da se belci bace u more“. Nacionalizam o kome ja govorim, nacionalizam ANC, zasniva se na konceptu slobode i ostvarenja svih; upisan je u našu Povelju slobode, koja ne predviđa stvaranje buduće socijalističke države. Ona poziva na redistribuciju zemlje, ne na njenu nacionalizaciju; predviđa pak nacionalizaciju rudnika, banaka kao i industrijskog monopola, jer su svi veliki monopoli isključivo u posedu belaca, i bez njihove nacionalizacije dominacija jedne rase bi ostala na snazi bez obzira na obim političke moći.

Što se tiče komunističke partije, čiju političku liniju poznajem dosta dobro, ona se zalaže za državu zasnovanu na marksističkim principima. Iako je spremna da podrži našu Povelju slobode – koju smatra kratkoročnim rešenjem problema uspostavljenim belačkom suprematijom – ona za nju predstavlja samo početak, a ne i ishod njenog programa. Za razliku od komunističke partije, ANC regrutuje svoje članove isključivo među Afrikancima. Njegov cilj je oduvek bio da ujedini afrički narod i da mu da sva politička prava. Osnovni ciljevi komunističke partije su nestanak kapitalizma i stvaranje vlade radnika. Komunisti podvlače razlike između klasa, ANC želi da ih umanji. Razlika je bitna.

Tačno je da je ANC imao često blisku kooperaciju sa komunističkom partijom, no kooperacija je samo rezultat istog cilja – u ovom slučaju kraj belačke suprematije – i nikako ne svedoči o potpuno identičnim interesima. Istorija je puna takvih primera. Najfrapantniju ilustraciju ovoga imamo možda u kooperaciji koja se uspostavila između SAD, Velike Britanije i Sovjetskog saveza tokom rata protiv Hitlera.

Možemo naći primer takve kooperacije unutar samog Umkonto. Ubrzo nakon njenog konstituisanja, informisan sam od strane njenih članova da komunistička partija ima nameru da je podrži, što se odista i dogodilo. Malo kasnije ta podrška je došla i zvanično.

Ako su komunisti uvek igrali vrlo aktivnu ulogu u borbi za slobodu koju vode kolonizovani narodi, to je po mom mišenju, zato što se njihovi ciljevi na kratke staze podudaraju uvek sa ciljevima oslobodilačkih pokreta na duže staze. Tako smo videli da su komunisti imali jako bitnu ulogu u oslobodilačkim ratovima vođenim u zemljama poput Alžira, Malezije ili Indonezije. Ipak ni jedna od tih zemalja nije danas komunistička. Takođe su učestvovali u pokretima otpora u Evropi za vreme zadnjeg svetskog rata. Čak Čang Kai-šek, koji se danas smatra kao žestoki neprijatelj komunizma, se borio sa njima u bitkama koje su trebale da ga dovedu na vlast 30tih godina. Takvu istu liniju nalazimo i unutar nacionalno-oslobodilačkog pokreta Južne Afrike. Do zabrane Komunističke partije Južne Afrike, zajedničke kampanje ANC i komunista su bile česta praksa. Afrički komunisti su mogli, i mnogi su to i uradili, postati članovi ANC; neki su čak bili deo lokalnih, provincijalnih, pa i nacionalnih instanca. Pomenuću posebno, na nacionalnom nivou, Alberta Nzula i Mozesa Kotane, obojica bivši sekretari Komunističke partije, kao i Džon Biver Marksa, bivši član Centralnog komiteta.

Prišao sam ANC-u 1944; u početku sam rekao da bi prihvatanje komunista unutar ANC i prisna kooperacija sa njima neizbežno oslabila sam koncept afričkog nacionalizma. Bio sam militanti omladinac ANC-a i bio sam od onih koji su tražili proterivanje komunista iz pokreta. Naša pozicija je bila odbačena, i među onima koji su se borili protiv nalazili su se elementi koji su najkonzervativniji. Podržavali su politiku ANC-a podvlačeći činjenicu da on nije stvoren kao politička partija sa jedinstvenom doktrinom, no kao parlament afričkog naroda, koji ujedinjuje ljude različitih političkih horizonta, koji svi imaju zajednički cilj: osloboditi zemlju. Ubedili su me i od tada podržavam tu tačku gledišta.

Zasigurno je teško za bele Južnoafrikance, žrtve svojih ukorenjenih predrasuda prema komunizmu da razumeju razloge zbog kojih pojedini iskusni afrički političari prihvataju tako olako komuniste kao saveznike. Za nas je razlog više no jasan. Teorijske razlike među ljudima koji se bore protiv tlačitelja za nas predstavlja luksuz koji si ne možemo dozvoliti u ovom stadijum borbe. Još se mora reći da su komunisti već decenijama jedini koji smatraju Afrikance kao ljudska bića koja su im ravnopravna; oni su jedini koji su jeli sa nama, pričali sa nama, živeli sa nama i radili sa nama. Bili su jedini koji su rekli da su spremni da se bore sa Afrikancima da bi dobili politička prava i mesto u društvu. Zbog toga danas imamo veliki broj Afrikanaca za koje je komunizam sinonim za slobodu.

Podrška komunista se ne ograničava samo na ono što se dešava u okvirima naših granica. Na internacionalnom planu, komunističke nacije su nam uvek došle u pomoć. Unutar Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija, komunistički blok je podržao afro-azijske zemlje protiv kolonijalizma i pokazuje više razumevanja za nas u odnosu na zapadne nacije. Iako je aparthejd predmet univerzalne osude, socijalističke zemlje su mnogo više virulentne prema njemu, no druge zemlje belog sveta. U tim uslovima trebalo je biti mlad i vrlo naivan političar poput mene u 1949, da bi se izjavilo da su nam komunisti neprijatelji.

Vraćam se sad na svoje lične pozicije. Uvek sam negirao da sam komunista, ali verujem da je u aktuelnom kontekstu neophodno precizirati koja su moja politička ubeđenja. Uvek sam smatrao da sam pre svega afrički patriota. Privlači me ideja besklasnog društva, koncept koji proizilazi donekle iz moje lektire marksizma, ali takođe iz mog divljenja prema strukturama i organizaciji drevnih afričkih društava ove zemlje. Zemlja, koja je bila osnovno sredstvo produkcije, pripadala je plemenu. Nije bilo ni bogatih ni siromašnih, i niko nije bio izrabljivan ni od koga.

Tačno je da sam pod uticajem marksističke misli; ali to je bio slučaj i mnogih drugih lidera, poput Gandija, Nehrua, Nkrume i Nasera. Mi svi prihvatamo ideju da je neki vid socijalizma neophodan ukoliko hoćemo da naš narod prevaziđe hendikep svog ekstremnog siromaštva i priključi se najrazvijenijim zemljama sveta. Ali to ne znači da smo komunisti, ni čak marksisti. Možemo naravno diskutovati da li komunistička partija treba da igra neku posebnu ulogu u ovom stadijumu političke borbe. Naš primarni cilj danas jeste ukidanje rasne diskriminacije i dobijanje svih demokratskih prava na bazi principa postuliranih u Povelji slobode. Dokle god komunistička partija bude sledila te iste ciljeve, njena pomoć je dobrodošla. Mislim da je to način da se udruže ljudi svih rasa našoj borbi.

Izvod iz: Woods, D. (1979). Biko. New York: Paddington Press.
Prevod: Lilijan Teofanović/Princip.info

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU