fbpx

vuk torbica 635x300

“Ako postoji Pakao na ovom svetu, on se nalazi u srcu depresivnog čoveka”.

Znamo već da ljudi na različite načine koriste društvene mreže, koje okupiraše naše živote: pojedinci vole da zabavljaju prijatelje manje ili više uspešnim i ukusnim pošalicama i jezičkim kalamburima, drugi opet “diseminiraju” svoje ideje i ideološke fraze, a neki opet žele tek da uguše samoću, slabost i tugu, tražeći nekoga ko će ih razumeti i saslušati. Živimo u vremenu u kojem ljudi – zagledani u svoj pupak, rastrzani u neoliberalnom pregnuću da prežive i obezbede sebi sitna ili krupna zadovoljstva koja će im utrnuti neurozu – jednostavno nemaju vremena za druge, a pogotovo ne za tuđe slabosti. Pravila igre su takva da pobeđuje i opstaje onaj koji je jači, a slabiji biva bačen na marginu, da se snalazi sam sa sobom i da na suvom pokušava da diše na škrge. Retki su oni koji će mu pomoći da se vrati u životnu vodu, a ne tako retki oni koji će ga u prolazu ćušnuti. Okružen spravama koji omogućavaju i ubrzavaju međusobnu komunikaciju, čovek je usamljeniji nego ikada, a depresija kojoj su usamljenost i nerazumevanje jedan od uzroka – jedna je od najrasprostranjenijih bolesti našeg doba.

Nedavno je moj dragi prijatelj ostavio na svom fejzbuk-nalogu poruku koja me je baš zabrinula. Rekao je otprilike da je svako novo jutro za njega veliki izazov, da iz petnih žila mora da izvlači snagu da ustane iz kreveta, da mora odnekud, iz presušenog sebe, da iznađe motiv ili razlog da se trgne i prepusti stvarnosti. Jutarnje “čupanje” iz sna podseća na oslobađanje od lanaca besmisla, a definicija to je depresije. Navodno, taj jutarnji osećaj bespomoćnosti i besmisla razlog je zbog čega se samoubistva prouzrokovana depresijom dešavaju najčešće u kasnim noćnim ili ranim jutarnjim časovima. Koliko me je zabrinula, toliko me je i iznenadila poruka prijatelja, koji mi se oduvek činio kao dinamičan čovek, prepun energije ili želje za životom i pravdom. Ali, neki ljudi sebe prikrivaju bolje od drugih, neki uspevaju veoma uspešno da zametnu tragove onoga što im se nalazi u srcu. Živimo u društvu u kojem se slabosti ne iznose tek tako, jer okolo kruže lešinari, a psihijatri i drugi mehaničari duše posećuju se u najstrožoj tajnosti.

A čuveni engleski sveštenik i naučnik Robert Berton s početka 17. veka napisao je kapitalnu, trotomnu knjigu “Anatomija melanholije” (njegov izraz “melanholija” predstavlja ono što mi danas nazivamo depresijom) u kojoj je zapisao sledeću rečenicu: “Ako postoji Pakao na ovom svetu, on se nalazi u srcu depresivnog čoveka”. Ovo delo ostavilo je ogroman trag u engleskoj kulturi, a iako se smatra medicinskim udžbenikom, moguće ga je čitati i kao književno ili filozofsko delo. Berton je tvrdio da je izbegavanje dokolice – jedini način da savladamo depresiju. Po njemu, da bismo pobedili depresiju, treba neprestano da radimo, i da radimo. Otići će čak toliko daleko da će tvrditi da je lenjost jedna od ključnih uzroka depresije.

Naravno da savremena nauka zna mnogo više o depresiji nego što je znao Berton, ali će se i ona složiti sa tim da se Pakao na zemlji nalazi u srcu depresivnog čoveka. Depresija potiče od latinskog izraza depressio, što znači potisnuti ili pristinuti. Ono potisnuto, neizrečeno, neiskazano, nerealizovano, ostaje u nama, pritiska i truje našu dušu. Broj obolelih od depresije u ovom surovom svetu svakodnevno se povećava, a naučnici kažu da će ona uskoro postati možda najveći svetski zdravstveni problem. Genetska predispozicija je važna za depresiju, ali ona je možda pre svega socijalni i kulturni fenomen. Posledica je stresova, i još nečeg – nepravde koja nas okružuje. Valjda nema pogodnijeg tla za depresiju od ovih naših nesrećnih tranzicionih vremena, u kojem sve cveta od nepravde, sebičnosti, licemerja, poremećaja vrednosti… Može se reći da u ovom dobu otimačine svakodnevno dišemo nepravdu, nemoćni da se suprostavimo ogromnoj, zloj hobotnici koja je zalegla na naše grudi.

Pre desetak godina rađeno je naučno istraživanje o tome kakve su posledice ratovi na prostorima bivše Jugoslavije ostavili na ljude koji su se neposredno ili posredno susreli sa nestvarnom količinom ljudskog zla. Mnogi od njih su, neki godinama posle, zaradili hroničnu depresiju, osećaj besa, uznemirenosti, besmisla. Imali su osećaj da su izgubili kontrolu nad svojim životom. Mnogi od njih će reći da te emocije imaju zbog toga što svedoče ogromnoj nepravdi jer mnogi zločinci nisu odgovarali za svoja zlodela.

Berton, naravno, nije u pravu – lenjost nije uzrok depresije. Da je nekim čudom živeo nekoliko vekova kasnije, bio bi toga sigurno svestan. Dovoljno je pogledati spisak impozantnih ljudi koji su patili od depresije i na kraju život završili samoubistvom, a svojim su velikim pregnućima i ogromnim radom ostavili neizbrisiv trag u istoriji čovečanstva. Ogroman je to spisak, ali spomenimo samo Valtera Benjamina, Silviju Plat, Prima Levija, Virdžiniju Vulf, Robina Vilijamsa, Kurta Kobejna ili velikane sa ovih prostora, kakvi su Branko Ćopić ili Branko Miljković. Depresija ne pita, ona se jednog trenutka ušunja u vaš život i iz njega ju je teško, često i nemoguće izbaciti.

Nedavno se spisku sjajnih ljudi koji su život završili samoubistvom pridružio i mladi, izuzetno daroviti pozorišni reditelj i intelektualac širokog zahvata Igor Vuk Torbica. Prijatelji njegovi će reći da je samo s vremena na vreme pokazivao depresivne znake, iako je od depresije dugo godina bolovao. Nećemo naravno sada gatati šta je bio duboki uzrok njegove odluke da sebi oduzme svoj život, koji je drugima izgledao kao jedan dragoceni dar. Da li je vezan za neki lični gubitak ili pak njegov odlazak ima veze sa zaglušujućom nepravdom društva u kojem je živeo? Jedno je ipak sigurno: Torbica je itekako imao senzibilitet za društvenu nepravdu, rado ju je pozorišno interpretirao i govorio o njoj.

Kada je na sceni beogradskog Narodnog pozorišta postavio Tolstojevo “Carstvo mraka”, u intervju za nedeljnik “Vreme” Torbica je konstatovao da ovaj komad govori o vremenu tako sličnom onome što mi živimo. Minulo je jedno doba i rađa se drugo (čitaj: tranzicija). Ljudi gube referentne vrednosti i ono u šta veruju. I samim tim, reći će Torbica, raste kriza u čoveku. Komad govori o vremenu akumulacije prvobitnog kapitala u društvu koje je neosvešteno, neobrazovano i u kojem žeđ za kapitalom priziva najgore instinkte. Govorio je Torbica o nepravdi koja se nakačila na običan svet, o tome kako ljudi žive u bedi. Govorio je i o bestidnosti političkih i društvenih elita.

Nećemo verovatno nikada saznati u kojoj je meri nepravda protiv koje se borio – uticala na smrt ovog sjajnog mladog čoveka. Da li je on direktna ili indirektna žrtva tranzicije, u kojoj se krećemo, čini se, ka jednom velikom Ničemu?

Autor: Nedim Sejdinović - tacno.net

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU