fbpx

mom 2208928 1280 1200x800

Otpor prema fizičkom distanciranju nije (samo) hir ili neodgovornost. Šta sve znači jedan dodir?

Piše: Aleksej Kišjuhas - Odiseja

Kada sam prošle sedmice posetio roditelje povodom redovnog nedeljnog ručka, na ulaznim vratima stana u kojem sam odrastao – instinktivno sam krenuo da zagrlim svoju majku. Ali odmah smo se, i to već raširenih ruku, oboje posramljeno odmakli jedno od drugog. Napravili smo neku kiselu šalu tim povodom, uzajamno, prećutno i potuljeno razumevajući fizičko distanciranje. Najbolje da se bar fizički ne dodirujemo, ako već želimo da se susretnemo i ručamo zajedno.

Jednostavno, valja izbegavati zagrljaje, poljupce, telesne pozdrave i dodire uopšte, a najverovatnije i bataliti porodične ručkove u celosti. Međutim, ova je stvar samo naizgled jednostavna. Zašto mnogi ljudi uporno ne pristaju na fizičko ili socijalno distanciranje? Ljudskim životinjama jeste i veoma komplikovano i neobično teško da se odreknu dodira i fizičkog kontakta među sobom. Pa sa mukom ne zagrlimo roditelje i ne pružimo ruku prijateljima, dok nespretnu nelagodu zbog „rukovanja laktovima“ i sličnih novih pandemijskih praksi, tipično rešavamo nekakvim –sarkazmom i humorom. Ili pak komotno kršimo najnovije i suvisle epidemiološke norme, te se i dalje izdašno dodirujemo i ne distanciramo.

Zašto se ljudi uopšte rukuju, grle (ili slično dodiruju) prilikom pozdrava? Ljube u obraz, jednom, dva ili čak tri puta? Tapšu po ramenu u znak podrške? Zbog čega se i deca i zaljubljeni tinejdžeri drže za ruke, preplićući prste? Kako to frontalni zagrljaj licem u lice komunicira saosećanje ili empatiju, smiruje napetost pred operaciju, ispit ili razgovor za posao? A zagrljaj preko ramena i postrance simbolizuje društvenu vezu (brak ili prijateljstvo)? Masaža zaista prija mišićima leđa ili stopala, kao i „češkanje“ nervnim završecima, ali sve to prija i mentalno, emocionalno i interpersonalno (čega su, u onom čuvenom dijalogu, bili svesni i protagonisti Petparačkih priča). Čak je i ritualno nazdravljanje alkoholnim pićem svojevrsni kontakt čašama ili kriglama. Dakle, u čemu je društvena alhemija, ili „socijalna fizika“, fizičkog kontakta među ljudima?

Uprkos normama o fizičkom distanciranju ili izolaciji u tekućoj pandemiji, većina nas jeste bila u mogućnosti da se vidi i da razgovara sa svojim prijateljima, voljenima i bližnjima – na fizičkoj distanci ili putem digitalnih tehnologija. Bili su organizovani i onlajn društveni rituali poput koncerata, predavanja, joge ili ispijanja kafe. Pa ipak, mnogi od nas tada su osećali (ili još uvek osećaju) da im nešto nedostaje. I to nije neobično. Uostalom, i drugi primati poput makakija, šimpanzi i bonoboa provode oko 10 do 20 odsto svog budnog vremena u međusobnom bištenju, odnosno fizičkom dodirivanju, na osnovu čega grade svoje društvene veze, mreže i hijerarhije. A međuljudski dodir ima i svoje razvojne, zdravstvene i neurofiziološke, komunikativne, psihološke, pa i sociološke i antropološke aspekte. Krenimo redom.

Dodir je taj koji kreira i osnažuje afektivnu vezanost, on komunicira sigurnost ili bezbednost, i od odsudnog je značaja za potonji razvoj

Prvo i osnovno, čulo dodira je i najveće ljudsko čulo – naprosto zato što je koža najveći organ ljudskog tela. Sa površinom od oko dva kvadratna metra, i masom od oko 18 odsto mase čovekovog tela, kožu čini i nekoliko miliona receptora za pritisak, vibraciju, temperaturu, bol, ali i zadovoljstvo. Ovi receptori su neobično prilagodljivi, pa npr. čim obučemo laganu odeću „zaboravljamo“ da nas ona dodiruje. Različita nervna vlakna procesuiraju različite podražaje ili vrste dodira (npr. bockanje ili probadanje), a završavaju u insularnom korteksu, tj. u onoj oblasti mozga koji obrađuje i ukus, ali i emocije. Istovremeno, čulo dodira je i prvo čulo koje fetus razvije u materici, i to pre čula vida, sluha ili mirisa. A još u materici se međusobno, učestalo i namerno dodiruju i – blizanci.

Isto je i nakon našeg „nultog“ rođendana, kada pre svega dodirom istražujemo fizički svet i predmete unaokolo (njihov oblik, čvrstoću, teksturu). Dodir je i osnovno sredstvo komunikacije i ključni faktor u razvoju odnosa između roditelja (staratelja) i dece od samog rođenja. Kao što svi mladi roditelji dobro znaju, najsigurniji način da umirimo novorođenče ili bebu koja plače jeste da je uzmemo u naručje – da svojim telom dodirnemo najveći deo njenog tela, dok su (nažalost, još uvek popularne) biheviorističke prakse nepodizanja plačućeg deteta iz kolevke imale i imaju negativne razvojne posledice.

Dodir je taj koji kreira i osnažuje afektivnu vezanost (engl. attachment), on komunicira sigurnost ili bezbednost, i od odsudnog je značaja za potonji razvoj. O ovome je još sredinom 20. veka uticajno pisao britanski psiholog Džon Boulbi, a do sličnih zaključaka dolaze i savremenija istraživanja dece koja su odrastala (lišena dodira) u prenatrpanim sirotištima u Čaušeskuovoj Rumuniji tokom perioda kriminalizovanog abortusa. Takođe, prema istraživanju Tifani Fild, profesorke pedijatrije sa Univerziteta u Majamiju, dodirivanje prevremeno rođenih beba (u sesijama od tri puta po 15 minuta dnevno, tokom pet do deset dana), uvećalo je njihovu telesnu težinu za čitavih 47 odsto.

U jednom od najčuvenijih (i najsurovijih?) eksperimenata u razvojnoj psihologiji, Hari Harlou sa Univerziteta u Viskonsinu je još 1966. godine istraživao afektivnu vezanost mladih primata. Primetivši da mladunci rezus majmuna razvijaju povezanost sa krznenim podmetačima u kavezu, Harlou je napravio modele veštačkih „majki“, od kojih su neke bile od krzna, a druge od drveta (pri čemu je jedino ova druga „davala mleko“, pritiskanjem mehaničke poluge). Suprotno popularnom mišljenju, mladunci su neuporedivo više vremena provodili sa surogat „majkom“ od krzna, izdašno je dodirujući i mazeći, iako od nje uopšte nisu dobijali hranu. Ovaj etički kontroverzni eksperiment doveo je u pitanje ukorenjenu ideju o tome da su glad, žeđ i parenje glavni sisarski nagoni, a ljubav, pažnja ili afektivna vezanost sekundarni. Teorija o afektivnoj vezanosti posredovanoj dodirom beše primenjena i na analizu društvenih fenomena poput konverzije religijskih verovanja, odabira partnera, odnosa između učenika i učitelja itd.

Zbog čega tzv. „veze na daljinu“ predstavljaju izazov za partnere, uprkos dostupnoj tehnologiji?

Drugo, ispostavlja se da dodir između ljudskih bića ima pozitivne efekte i po – ljudsko zdravlje. A što je posebno zanimljivo danas, ili u kontekstu izazova po javno zdravlje u pandemiji koronavirusa. Naime, „pozitivni“ dodir između individua generiše lučenje hormona dopamina (koji je u vezi sa iskustvom uživanja, zadovoljstva i motivacije), serotonina (iskustvo blagostanja i sreće), oksitocina (značaj u izgradnji društvenih veza), dok istovremeno smanjuje lučenje kortizola, a koji je u vezi sa fizičkim stresom i osećanjem bola. Pozitivni dodir je i stvar koja snižava krvni pritisak i doprinosi spavanju. Uzgred, oksitocin se uvećava, a kortizol smanjuje, i tokom dodirivanja ili maženja kućnih ljubimaca.

Sva ta endokrinologija ima i krajnje opipljive (!) pozitivne efekte po ljudsko zdravlje, uključujući tu i obolele od shizofrenije, depresije, bolesti zavisnosti, pojedinih oblika kancera, HIV, pa i zaraznih bolesti poput baš – gripa. Naime, i serotonin i oksitocin nisu samo medijski popularni i takozvani hormoni „sreće“ ili „ljubavi“, već su značajni i za ispravno funkcionisanje i za reakciju imunog sistema čoveka. Uzgred, isti hormoni ispuštaju se i tokom orgazma. A nije li seksualni odnos sam vrhunac telesnog dodirivanja, pa i razbijanja pristojne distance, među odraslim ljudima? Kao odrasli, nikada se ne dodirujemo toliko sa drugim ljudskim bićima kao tokom seksa, kada su u međusobnom fizičkom dodiru neuobičajeno mnogi delovi ljudskog tela. Najzad, i romantično ljubljenje takođe komunicira važne biološke informacije o partnerovom zdravlju, stepenu uzbuđenosti, pa čak i o genetičkoj kompatibilnosti.

Treće, i s tim u vezi, dodir između ljudi takođe je i – jezik, odnosno komunikacija. Prema istraživanju psihologa Metjua Hertenstajna sa Univerziteta DePauw u Indijani iz 2009. godine, ljudi i te kako prepoznaju komunicirane emocije samo na osnovu dodira. Učesnici u njegovom eksperimentu, smešteni iza fizičke barijere, bili su dodirivani od strane stranaca, njihovom rukom po njihovoj podlaktici, u trajanju od samo jedne sekunde. Dodirivani ispitanici tada je trebalo da „pogode“ koja se emocija tačno komunicira ovim kratkotrajnim dodirom (saosećanje, zahvalnost, gnev, ljubav, strah). Verovatnoća da pogode tačnu emociju pukom slučajnošću bila je oko 8 odsto, ali su je ispitanici opet pogodili u preko 50 odsto slučajeva. Neverovatno je što još uvek nemamo dovoljno precizan „rečnik“ za „prevođenje“ dodira ili „govora tela“ u – reči. Jer dodir ima svoj specifični vokabular i svoju gramatiku.

Četvrto, psihološke nauke nedvosmisleno demonstriraju da fizički dodir ili kontakt među ljudima doprinosi smanjivanju psihološkog stresa, te izgradnji osećanja sigurnosti kod individua. Kako svedoči socijalni psiholog Bruk Fini sa Univerziteta Karnegi Melon, ljudima dodir znači neuporedivo više od puke verbalne podrške. S tim u vezi, zar ne insistiramo na tome da se sa srodnicima ili prijateljima susretnemo „uživo“ ili licem u lice u onim lično kriznim i izazovnim situacijama? Zbog čega tzv. „veze na daljinu“ predstavljaju izazov za partnere, uprkos dostupnoj tehnologiji? Ili, zašto je raskid „preko poruke“ toliko bezosećajan, ako je već osnovna poruka ista?

Kada smo uplašeni, anksiozni, usamljeni ili tužni, instinktivno dodirujemo ili čak grlimo same sebe (ili to činimo ćebadima i jorganima)

Na temeljima svih ovih saznanja, pojavljuju se i razne „(psiho)terapije dodirom“ dok su, ko zna, oni hipici koji nude „besplatne zagrljaje“ po gradskim trgovima možda na tragu nečega čvrstog i relevantnog. Najzad, ukoliko nam bliska osoba saopšti loše vesti, kao npr. da boluje od kancera, mi njega ili nju bez mnogo razmišljanja – zagrlimo ili bar dodirnemo po nadlaktici. A kada smo uplašeni, anksiozni, usamljeni ili tužni, instinktivno dodirujemo ili čak grlimo same sebe (ili to činimo ćebadima i jorganima).

Tekuća pandemija COVID-19 onemogućuje ljudima da se međusobno dodiruju. Ovo se pokazuje kao krajnje stresno i onespokojavajuće, posebno u trenucima (globalne i lične) krize, te kod osoba koje npr. žive same ili se osećaju usamljeno. Dodir jeste onaj univerzalni jezik povezanosti i povezivanja, dok deprivacija ili čežnja za dodirom mogu imati i negativne posledice po ljudski razvoj, te fizičko i mentalno zdravlje.

Epidemiološke mere zaista menjaju i uobičajene obrasce ljudskog ponašanja, pa i društvo kakvo poznajemo, što stvara kognitivne disonance. A zbog te lične i mentalne nelagode, mnogi pojedinci najradije odbacuju ili relativizuju preporuke o fizičkom distanciranju, uz prateći gnev, bunt ili utešne teorije zavere. Sve ove kontaktne aspekte pandemije treba uračunati u epidemiološku jednačinu, ukoliko nastojimo da zauzdamo koronavirus, ali i da sačuvamo društvo…

(nastavak sledi)

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU