fbpx

Kapitalizan reforma

Prikaz knjige Branka Milanovića „Capitalism, alone: The future of the system that rules the world / Kapitalizam njim samim: budućnost sistema koji vlada svetom“, Harvard University Press, 2019.

Piše: Robert Kuttner (The New York Review of Books)

Branitelji kapitalizma tvrde da demokratija i slobodno tržište uvek idu zajedno, ruku pod ruku, kao dve deveruše. I demokratija i tržište podrazumevaju vladavinu prava i insistiraju na slobodi, pokretljivosti i jednakim šansama za sve. U doba klasičnog liberalizma, koje je počelo krajem 18. veka, sloboda trgovine i političke slobode zajedno su osvajale svet. Monarhija je ustupila mesto republici; slobodno tržište je ukinulo kraljevske monopole i nasleđene privilegije. U narednom stoleću to će postati dominantan oblik ekonomskog života. Demokratski kapitalizam izgrađen na zapadu u periodu posle Drugog svetskog rata preuzeo je taj ekonomski model iz prošlosti i dopunio ga liberalnim vrednostima kao što su tolerancija, spremnost na kompromis, prošireno učešće građana, te regulativa i socijalne politike koje štite građanstvo od samovolje tržišta. Moderni kapitalizam je bio proizvod jednog novog društvenog konsenzusa.

Kada je komunizam pao 1989. godine, rušenje Berlinskog zida dočekano je kao najava zlatnog doba u kome će liberalni kapitalizam odneti končanu pobedu. Kao što znamo, stvari se nisu odvijale baš onako kako smo očekivali. Društveni kompromisi koji su bili zaštićeni posleratnim ustrojstvom kapitalizma istisnuti su njegovim primitivnijim formama, što je izazvalo burne reakcije građanstva. Demagozi su taj bes uspešno kanalisali. U nekom od svojih oblika, kapitalizam je danas dominantan sistem na gotovo čitavoj planeti. Ali liberalna demokratija prolazi kroz težak period.

Umesto očekivanog zlatnog doba, korumpiranjem kapitalizma ustanovljen je savez autokrata i oligarha. Najbolji primer su režimi koje grade Putin i Trump, režimi koji su sve manje liberalni i proizvode sve dublje nejednakosti. To se ne događa samo u zemljama sa slabom ili nepostojećom demokratskom tradicijom, poput Rusije i Kine, već i u samom srcu liberalne demokratije – u Sjedinjenim Američkim Državama. Nasuprot očekivanjima liberala, autokratski kapitalizam se odlično snašao u okruženju intenzivne globalne trgovine koja dodatno otežava zaštitu životnog standarda u demokratskim državama koje su nekada uspešno štitile svoje radnike i građane merama regulacije tržišta.

Odgovor na takav razvoj događaja nije bio povratak idealima socijaldemokratije – čija se popularnost danas nalazi na najnižoj tački posle Drugog svetskog rata – već okretanje lažnim zadovoljenjima koja nude proroci ekstremnog nacionalizma. Autokrati poziraju kao populistički miljenici misterioznog entiteta po imenu Narod i skreću pažnju sa stvarnih problema koncentracije bogatstva i nameštanja pravila političke igre. Taj neočekivani preokret u odnosu demokratije i kapitalizma ključni je događaj političke ekonomije našeg doba.

***

Ekonomista Branko Milanović u knjizi Kapitalizam, njim samim pokušava da pokaže šta se zapravo dogodilo i šta bi budućnost mogla doneti. Knjigu odlikuju visoka erudicija autora, obilje svežih uvida i provokativnih stavova. Kapitalizam je trijumfovao, konstatuje autor – „Jedan sistem će vladati svetom“. Ali, kakav kapitalizam će to biti? Priča je podeljena na dva dela. U prvom delu knjige autor poredi meritokratski liberalni kapitalizam sa njegovom autokratskom verzijom, koju naziva „političkim kapitalizmom“. U drugom delu ispituje interakcije kapitalizma i globalizacije.

Milanović je odlično pripremljen za tešku i veliku temu koje se prihvatio. Veći deo karijere proveo je kao jedan od vodećih ekonomista u Svetskoj banci. Danas predaje na Gradskom univerzitetu u Njujorku. Knjigom Bogataši i siromasi iz 2011. godine, pionirskim radom na temu ekonomske istorije nejednakosti u različitim epohama i društvima, nametnuo se kao jedan od vodećih svetskih eksperata za temu distribucije dohotka.

Milanović je rođen u Jugoslaviji. Doktorirao je na univerzitetu u marksističkom sistemu koji je bio relativno intelektualno otvoren, što mu pruža izvesnu prednost. Marksistička perspektiva je korisna u pokušajima objašnjavanja toga šta se događa sa kapitalizmom. Ali Milanović nije marksista i odlično vlada klasicima ekonomije. Knjiga je akademski temeljna i obiluje novim podacima, a njen pripovedački stil vezuje pažnju čitaoca.

Milanović izlaže istoriju uspona autoritarnog kapitalizma, kako u zemljama koje su nekada bile svetionici liberalnog kapitalizam, poput SAD, tako i u zemljama koje delimično jesu kapitalističke, ali ne i liberalne, kao što je Kina. Ne tako davno, primetio je ekspert za Kinu James Mann, nadali smo se da će Kina sa prihvatanjem kapitalizma vremenom postajati sve „sličnija nama“. Zapravo, mi postajemo sve sličniji Kini.1

U prvom delu knjige posvećenom liberalnom kapitalizmu Milanović nudi odlično poređenje funkcionisanja kapitalizma nekada i sada, kada je pod opsadom. U najboljim danima kontrolisanog meritokratskog kapitalizma društva su se oslanjala na više mehanizama za ujednačavanje dohodaka i društvenih izgleda. Milanović smatra da su najvažniji bili „snažni sindikati, masovno obrazovanje, visoki porezi i veliki državni transferi“. Svi ti mehanizmi izgubili su moć kada je kapital ojačao u odnosu na rad, a globalizacija podstakla trku u deregulaciji i smanjivanju poreskih stopa i plata. U Sjedinjenim Državama više od polovine stanovništva pohađa univerzitete i univerzitetsko obrazovanje i dalje obezbeđuje dohodovnu premiju, ali ono više nema funkciju socijalnog izjednačavanja kakvu je nekada imalo. Postoje politike koje bi mogle doprineti jednakosti, na primer, direktna redistribucija kapitala, ali uz političku moć koju su stekli najbogatiji sprovođenje takvih politika je malo verovatno.

Društvena pokretljivost je u opadanju. Istovremeno, bogati sve lakše prenose bogatstvo i status na potomstvo. Milanović citira rad harvardskog ekonomiste Raja Chetya i njegovih kolega koji su pokazali da na vrhunskim univerzitetima ima više studenta iz porodica koje pripadaju 1 procentu na vrhu dohodovne distribucije nego iz 60 procenata sa donjeg dela lestvice. Pored prednosti pri upisu koja se unutar porodica prenosi s kolena na koleno, staromodni sistem novčanih legata i donacija takođe ide u prilog visokim klasama. Liberalni kapitalizam je stvaranjem „trajne i zatvorene više klase praktično isključio neke od ključnih elemenata impliciranog sistema vrednosti za koji se zalaže“, zaključuje Milanović. Takav trend ugrožava opstanak liberalnog kapitalizma i čini ga manje privlačnim za ostatak sveta.

***

Sve dosad rečeno deluje uverljivo. Kada se okrene autokratskom kapitalizmu, Milanovićevo izlaganje postaje razočaravajuće binarno. Knjiga obećava taksonomiju kapitalizma, koji zaista postoji u više verzija, ali rasprava o onome što naziva političkim kapitalizmom ograničena je na samo jedan primer. U fokusu je poređenje Kine i zapada. To jeste važan doprinos po sebi. Ali Milanović potpuno zanemaruje Rusiju i Indiju, zemlje koje su razvile osobene varijante političkog kapitalizma. Takođe, izostavlja veoma uspešne azijske ekonomije Japana i Južne Koreje, zemalja koje su poslužile kao uzor za ekonomsku strategiju Kine. I one su se u velikoj meri oslanjale na aktivnu ulogu države i industrijske grupacije ili kartele da bi zadržale proizvodnju u zemlji i generisale viškove kroz izvoz. Ali, za razliku od Kine, te dve zemlje su uglavnom demokratske i u osnovi meritokratske.

Prikazivači knjiga često se žale da je knjiga koju prikazuju preopširna i da bi joj koristilo da je malo kraća. Imajući u vidu širinu Milanovićevih uvida, ovoj knjizi od svega 218 strana (uz dodatne apendikse i napomene) ne bi smetalo ni da je celih 100 strana duža.

Izostavljanje Rusije je veliki propust. Njen kapitalizam je svakako politički, ali Rusija se suštinski razlikuje od Kine. Dok je kineski politički kapitalizam doneo ekonomski trijumf, u Rusiji se to nije dogodilo. Postsovjetska Rusija je u osnovi petro-država. Njena privreda nije uspela da izgradi izvozne industrije potrošačkih roba, što je bio temelj uspeha Kine. Vladimir Putin je u dobrim odnosima sa oligarsima; dozvoljeno im je da vode svoje koruptivne poslove pod uslovom da ponešto daju i njemu i da se nikako ne mešaju u poslove režima. Njegovo neto bogatstvo procenjuje se na 200 milijardi dolara. Bilo bi zanimljivo pročitati kako Milanović u svojoj taksonomiji kapitalizma objašnjava zašto je kineski tip autokratskog kapitalizma bio tako uspešan, dok ruski nije.

Kapitalizam postoji u više verzija i na zapadu. Već postoji opsežna studija i komparativna analiza različitih tipova (koju Milanović ne pominje) pod naslovom Verzije kapitalizma.2 Egalitarna Skandinavija nudi model društvenog konsenzusa utemeljen na snažnim, ali kooperativnim sindikatima; Francuska se u domenu razvoja i distribucije više oslanja na državu; u Sjedinjenim Državama dominira tržište, a socijalna davanja su znatno manja.

Tvrdeći da je kapitalizam osvojio svet, Milanović tvrdi da čitava planeta funkcioniše na osnovu istog skupa osnovnih ekonomskih načela – proizvodnja se organizuje za profit, korišćenjem slobodne radne snage i uglavnom privatnog kapitala, uz decentralizovanu koordinaciju.

To bi mogao biti upotrebljiv opis neke idealizovane verzije kapitalizma, ali kao opis današnje svetske ekonomije to je previše pojednostavljena slika. U slučaju Kine čak i netačna.

Za mnoge kineske industrije, suprotno onome što Milanović tvrdi, primarni cilj je osvajanje što većeg dela svetskog tržišta, čak i po cenu poslovanja sa gubicima tokom dužeg perioda, a ne „organizacija proizvodnje za profit“. Slobodni preduzetnici ne mogu podneti poslovanje sa gubitkom iz godine u godinu, a mnogim kineskim kompanijama to polazi za rukom zahvaljujući velikim državnim subvencijama koje se daju državnim i navodno privatnim kompanijama u odabranim industrijama. Pitanje je takođe može li se tvrditi da je radna snaga u kineskom sistemu „slobodna“. Veći deo kineske radne snage nalazi se u položaju koji je bliži ropstvu. Slobodno sindikalno organizovanje nije dozvoljeno, a norme pokoravanja vezuju radnike za preduzeća; bundžija koji se požali na uslove rada rizikuje otkaz ili hapšenje.

U kineskom sistemu nema ni „decentralizovane koordinacije“ delovanjem tržišnih sila u duhu Adama Smitha. Elemenata spontanog preduzetništva svakako ima, ali celina kineskog ekonomskog sistema zasniva se na državnom planiranju. U nekim aspektima to je kapitalistički sistem, ali to nije dovoljno za Milanovićevu uopštenu tvrdnju da „živimo u svetu u kom svi poštuju ista pravila i govore istim jezikom profita“. Suština trgovinskih sporova između SAD i Kine, koji su predsednika Trumpa paradoksalno gurnuli u savez sa liberalnim demokratima, jeste validna pritužba da Kina ne igra po istim pravilima.

Jedan od aduta knjige je Milanovićeva intelektualna širina koja ga vodi do mnoštva raznorodnih užih tema, od Marxovog ignorisanja zemalja nerazvijenog sveta, do razloga za i protiv univerzalnog osnovnog dohotka i pitanja hoće li veštačka inteligencija dovesti do masovne nezaposlenosti. Slabost ovih digresija je u tome što su neka od iznetih zapažanja kontradiktorna, a ima i onih koja su jednostavno pogrešna. Na primer, bez mnogo predomišljanja Milanović tvrdi da se siromašne nezapadne zemlje danas uspešno razvijaju zahvaljujući tome što ih zapadni investitori uključuju u globalne lance vrednosti. „Da bi se neka zemlja danas razvila, ona mora biti uključena u zapadne lance snabdevanja“.

Ali takva generalizacija se kosi sa stvarnom istorijom tri danas najuspešnije, a nekada siromašne azijske zemlje – Japana, Južne Koreje i Kine. Svaka od njih se pobrinula da izbegne sudbinu ispostave velikih stranih firmi i da razvije sopstvena lokalna preduzeća, industriju i proizvodnju svetske klase. Cilj je upravo bilo dostizanje konkurentnosti, nakon čega su mogle započeti izvoz sopstvenih proizvoda u svet. U Kini ima pogona koji rade za zapadne korporacije, ali to je sekundarni deo strategije.

***

Milanovićeva knjiga eksplicitno ili implicitno otvara četiri velika i povezana pitanja. Jedno je izrazito nejednaka distribucija dohotka u svetu, što je izvor ekonomskih, etičkih i političkih problema. Drugo pitanje je izazov Kine. U većem delu knjige Milanović zastupa stav da zapad ne može promeniti Kinu i da to ne treba ni pokušavati, iako naša društva trpe negativne posledice zbog pada cene rada i propadanja socijalne države. Treće pitanje je kako izaći na kraj sa destabilizujućim efektima slobodnog tržišta koji remete nacionalne sisteme državno kontrolisanog kapitalizma. Četvrto i najvažnije pitanje jeste kako odbraniti domen vantržišnih vrednosti, kao što je učešće u političkoj zajednici, koje se takođe nalaze na udaru globalnih tržišnih sila koje primat daju stvaranju novca i potkopavaju stabilizatore društva kao što je kolektivno pregovaranje.

Na više načina najprovokativniji deo knjige je onaj u kome se Milanović bavi dilemom za koju nemamo intuitivno ispravnih rešenja: treba li problem nejednakosti posmatrati u nacionalnim ili u globalnim okvirima? Većina ekonomista i zabrinutih građana tretira taj problem na nivou sopstvene države. Kao Amerikanci, pogođeni smo pre svega ekstremnom ekonomskom situacijom u našoj zemlji. Milanović veruje da bi ove probleme trebalo postaviti u globalni kontekst. U poslednje tri decenije dohodovna nejednakost je u porastu u gotovo svim zemljama sveta, i tome je značajno doprinela upravo globalizacija. Ali ekonomski uspon Kine je, s druge strane, izvukao iz siromaštva stotine miliona ljudi i tako doprineo smanjivanju ukupne globalne nejednakosti.

Tom usputnom konstatacijom Milanović kao da odustaje od pitanja o nejednakosti koju globalizacija proizvodi unutar pojedinačnih država i tako ugrožava njihove demokratije. Uvoz jeftine robe učinio je rad za visoke plate u bogatim zemljama nekonkurentnim. S druge strane, sve veća moć kapitala u globalizovanom svetu doprinosi deregulaciji, korupciji, skrivaju imovine i ekstremnom rastu dohotka za kapitaliste. Rezultat su sve veće razlike u dohotku i bogatstvu i otuda nejednak uticaj na definisanje pravila igre – što doprinosi daljem produbljivanju nejednakosti. Posledice za demokratiju su pogubne. Kao što je Louis Brandeis jednom primetio: „Možemo izabrati demokratiju ili možemo izabrati bogatstvo koncentrisano u rukama nekolicine ljudi, ali ne možemo dobiti i jedno i drugo“.

Slaveći Kinu kao zemlju koja je najviše doprinela smanjivanju globalne nejednakosti, Milanović zanemaruje efekte globalizacije na koncentraciju bogatstva i funkcionisanje demokratije u nekim drugim zemljama. Rastući BDP Kine, ističe on, doveo je do globalnog pada stope ekstremnog siromaštva, prema definiciji Svetske banke, od čak 95 odsto. Milanović citira egalitarističkog filozofa Johna Rawlsa koji kaže da bismo u slučaju da ne znamo unapred gde ćemo završiti na dohodovnoj lestvici verovatno izabrali dohodovnu distribuciju manje nejednaku od one koju sada imamo. Zašto, pita se Milanović, takvo načelo treba prihvatiti na nivou pojedinačnih država, ali ne i globalno? Ako smo saglasni sa onim što Rawls ima da kaže, zar siromašnima u svetu ne bi trebalo pokloniti jednaku pažnju kao siromašnima u sopstvenoj zemlji? To je dobro pitanje.

Ubedljiv odgovor ponudio je harvardski ekonomista Dani Rodrik. Države su, naglašava on, entiteti koji kreiraju politike. Ako želimo društveno prihvatljivu distribuciju dohotka unutar političke zajednice, takav projekat se može realizovati jedino na nivou individualne države, jer globalna vlada i globalno državljanstvo još ne postoje. Neizbežne su tenzije, piše Rodrik, između političkog suvereniteta demokratskih država i logike globalizacije. On nema nikakvih sumnji o tome šta je prioritet (kurziv Rodrikov): „Demokratije imaju pravo da zaštite ustanovljene društvene aranžmane, a ako se to pravo nađe u sukobu sa imperativima globalne ekonomije, globalna ekonomija će morati da popusti.“3

***

Verujem da je u ovoj idejnoj debati sa Milanovićem pobedio Rodrik. Nije slučajnost to što je socijaldemokratska država blagostanja nastajala upravo u periodu dominacije pravila iz Breton Vudsa (približno od 1944. do 1973) kojima su nacionalne države sračunato zaštićene od rizika spekulativnih poslova i ostavljeno im je dovoljno prostora za regulaciju kapitala, rada i trgovine na nacionalnom nivou, upravo u cilju dekomodifikacije najvažnijih sfera ljudskog života. U knjizi Paradoks globalizacije Rodrik predlaže da se vratimo „mekšim“ oblicima globalne integracije iz tog perioda, ne bismo li povratili deo političkog prostora za američku državu i omogućili joj da se zaštiti od posledica uvoza roba iz zemalja u kojima su uslovi rada uporedivi sa ropstvom i koje subvencionisanjem izvoza narušavaju načela slobodne trgovine i krše pravo intelektualne svojine. Nastavili bismo da trgujemo, ali uz zaštitne trgovinske tarife ili druge mere kojima bi se kompenzovale razlike u društvenim i regulatornim politikama.

I zaista, u eri posleratnog buma bilo je manje trgovine, ali stope rasta su bile visoke, što pokazuje da je stepen otvorenosti za trgovinu tek jedan od mnogih činilaca u računici ukupne ekonomske efikasnosti. Kina bi se u svojoj osobenoj vrsti autoritarnog kapitalizma i dalje mogla držati merkantilizma, ali plodovi bi sada bili usmereni na poboljšanje uslova života u zemlji više nego na osvajanje globalnih tržišta. Takva promena bi umanjila i izglede Kine da uz gotove proizvode izvozi i svoj politički sistem – što je takođe dobit za demokratiju.

Sa čisto ekonomskog stanovišta, ubrzani rast BDP-a u Kini mnogi doživljavaju kao povod za slavlje. Ekonomisti levog centra, uključujući Josepha Stiglitza, Jamesa Galbraitha, Kevina Gallaghera i samog Rodrika u novijim radovima,4 pozivaju progresivne kolege da se odupru trendu „ocrnjivanja Kine“ i odaju priznanje Pekingu zbog rasta životnog standarda kineskih građana. Ali zar zato treba da zaboravimo da je Kina totalitarna jednopartijska država koja ne pokazuje nameru da prihvati demokratiju i da ta i takva Kina potkopava temelje zapadne liberalne demokratije? Na kraju krajeva, i Hitler je uspešno izvukao Nemačku iz ekonomske krize i izgradio veoma darežljivu socijalnu državu.5

Milanović se ne bavi tenzijama između imperativa građanske participacije i koristi od veće ekonomske prohodnosti i olako daje prednost globalnoj ekonomskoj konvergenciji u odnosu na vanekonomske vrednosti demokratskog angažovanja građana. Za Milanovića je pripadanje političkoj zajednici uglavnom instrumentalno, kao da je to domen koji se može svoditi na merila ekonomske efikasnosti. Državljanstvo opisuje kao „pravni konstrukt koji postoji samo u našim umovima“. Milanović uvodi termin „renta državljanstva“, u ekonomskom značenju rente kao nezarađenog dohotka. Amerikanac koji vozi taksi ostvaruje veći prihod nego taksista koji to isto radi u Meksiku, jednostavno zbog višeg prosečnog dohotka u SAD. To je po njemu nezaslužena prednost – ili ekonomska „renta“. Milanović piše (kurziv je njegov): „U ekonomskom smislu, državljanstvo je zajednički monopol grupe čiji pripadnici dele određeno pravno ili političko svojstvo na kome renta od državljanstva počiva.“

To je tačno, ali takav pristup temi ukazuje na ograničenja ekonomske perspektive u oblastima u kojima se politika i ekonomija ukrštaju. To me podseća na stari vic o krojaču iz Njujorka koji je upoznao papu. Kada se vratio kući, porodica se okupila da ga pita kakav je taj papa. Krojač je odgovorio: „Veličina 40, regularan kroj“.

***

Milanovićeva rasprava o problemu državljanstva u kontekstu globalizacije odvija se na periferiji debate koja traje veoma dugo i već je proizvela čitave biblioteke knjiga: kako razmišljati o domenima kojima se ne može odrediti cena, a izloženi su delovanju tržišnih sila? Državljanstvo je po definiciji domen jednakosti; tržište je, s druge strane, domen nejednakosti. U načelu, pred zakonom smo svi jednaki; u praksi je proklamovana jednakost kompromitovana sposobnošću bogatih da daju velike priloge za političke kampanje i angažuju skuplje advokate i lobiste. Što je upliv tržišta snažniji, to su stvarnost i kredibilitet građanske jednakosti više kompromitovani. Mislim da se državljanstvo ipak ne može svesti na pitanje ekonomske rente, a da se ne promaši suština.

Karl Marx i Karl Polanyi su pisali o tendenciji kapitalizma da komodifikuje gotovo sve čega se dotakne. Tržišta nastoje da odrede cenu i vantržišnim funkcijama kao što je obavljanje javne službe ili javnim dobrima poput čistog vazduha i vode. Neki istaknuti ekonomisti već su pisali o ovom problemu. Arthur Okun, šef Ekonomskog saveta krajem 60-ih godina, rekao je: „Izgleda da samo ekonomistima nije jasno zašto neke stvari ne smeju biti predmet novčane razmene“. James Tobin, ekonomista sa Jejla, šaljivo je primetio da svaki „solidan student ekonomije druge godine može da napiše rad u kom će dokazati da trgovina glasovima uvećava dobrobit i prodavaca i kupaca“.

Reformacija je delom bila pokret otpora protiv prodaje crkvenih položaja (greh simonije) i trgovine indulgencijama kojima se kupovalo mesto u raju. Nekada su i ljudska bića bila roba i prodavana su kao robovi. Prostitucija, u doslovnom i prenosnom smislu, jeste prodaja nečega što ne bi smelo da bude predmet trgovine. Michael Walzer u klasičnoj knjizi Sfere pravde6 ukazuje na potrebu se neka „tržišta blokiraju“.

Milanović svoj argument ne postavlja u taj širi kontekst; on ukazuje na kolateralnu štetu koju kao građani trpimo usled delovanja tržišnih sila, ali na kraju ipak daje prednost ekonomskim imperativima globalne konvergencije dohotka. Na nekim mestima vidimo kako Milanović ekonomista vodi bitku sa Milanovićem liberalnim humanistom. On usputno primećuje da uvoz robe proizvedene jeftinim radom i migracija radne snage mogu izazvati kulturne i političke potrese i da su moguće tenzije „između socijalne države koja pruža usluge na osnovu državljanstva i slobodnog protoka radne snage“.

Takođe, potvrđuje da globalizacija doprinosi hiperkomercijalizaciju i širenju korupcije. On lamentira nad prekomernom komercijalizacijom sporta na račun pravila fer-pleja; nad komodifikacijom mnogih aktivnosti koje su se nekada odvijale isključivo unutar domaćinstva, kao što su kuvanje, ishrana, igra i podizanje dece; nad gig-ekonomijom i onim što naziva „delegiranjem morala“ na šire okruženje; nad poreskim utočištima i zloupotrebama propisa. Jedan od međunaslova glasi: „Neizbežna amoralnost hiperkomercijalizovanog kapitalizma“.

Uprkos tome, Milanović zaključuje: „Ostvarive alternative hiperkomercijalizovanom kapitalizmu ne postoje. Alternative koje je svet imao prilike da isproba pokazale su se kao još gore – u nekim slučajevima i mnogo gore“. Ovom tvrdnjom Milanović zanemaruje istoriju zapadne socijaldemokratije. Političko slabljenje socijaldemokratskog modela je još jedna od pogubnih posledica globalizacije. Ali činjenica je da je socijaldemokratija čitavih pola stoleća opstajala kao privlačna „ostvariva alternativa“ hiperkomercijalizaciji koju Milanović osuđuje. Posleratno doba je istovremeno bilo period rekordnog rasta i visoke jednakosti na zapadu, po čemu je to jedna od retkih epoha u istoriji sveta kada je jedna u osnovi kapitalistička ekonomija pronašla delotvorno rešenje za ovaj problem. Socijaldemokratija je postala politički neodrživa tek kada je kapitalizam povratio moć koja mu je privremeno bila oduzeta angažovanjem države i organizovanog radništva.

***

Veliki deo Milanovićevog izlaganja je veoma inspirativan, ali i udaljen od politike stvarnog sveta. Njegov standardni postupak je izlaganje dileme i vaganje različitih rešenja, bez obraćanja previše pažnje na moguće ishode takvih rešenja u praksi. Milanović praktikuje ono što su fizičari nazvali „misaonim eksperimentom“. Danas je to veoma popularan metod u društvenim naukama. Postavite zagonetku i pokušajte deduktivno da dođete do rešenja. Problem sa ovim metodom je što funkcioniše samo u glavi autora.

Upravo na takav način on razmatra i problem migracije radne snage. Milanović piše: „Ako istovremeno imamo (i) globalizaciju i (ii) velike razlike u dohotku između različitih delova sveta, mnogi radnici neće želeti da ostanu u zemlji u kojoj su rođeni“. Migracija radne snage je efikasna u tom smislu što slabije plaćenim radnicima omogućuje da se presele i nastave da proizvode u bogatijim zemljama u kojima će udobnije živeti, umesto da ostanu kod kuće i proizvode za izvoz. Ukupno uzevši, to ne proizvodi značajnu razliku iz ekonomske perspektive, ali dolazak stranih radnika i ekonomskih izbeglica može izazvati kulturne potrese, primećuje Milanović.

On razmatra više rešenja, ali nijedno ne ocenjuje kao dovoljno dobro. Na primer, mogli bismo uvesti različite razrede državljanstva ili ograničiti beneficije koje država pruža nedržavljanima. Nekoliko zemalja već radi nešto slično, ali to nije suzbilo politički burne reakcije na imigraciju. Tvrđa linija prema migrantima koju je nedavno usvojila Socijaldemokratska partija Danske samo donekle je ublažila njene gubitke u korist desničarskih populističkih partija. Jedina alternativa takvim rešenjima je potpuno obustavljanje imigracije – „što nikako nije poželjno“, zaključuje autor.

Dok Evropska unija ograničava priliv vanevropskih izbeglica, njen ustav nalaže zemljama članicama da prime radnike migrante iz bilo koje zemlje unije. Slabo plaćeni radnici iz Bugarske ili Letonije mogu se preseliti u Pariz ili Berlin. Od 1989, kada su granice otvorene, do 2017, Letonija je izgubila 27 odsto stanovništva, a Bugarska gotovo 21 odsto.7 To stvara politički i socijalno eksplozivnu situaciju i u zemljama porekla i u zemljama primaocima – kao što pokazuje antiglobalistički revolt u Velikoj Britaniji. Ali Milanović u svom izlaganju nigde ne pominje brexit.

Mnoga od rešenja do kojih Milanović dolazi deduktivnim metodom su provokativna, ali često preuska i bez utemeljenja u politici stvarnog sveta. Na jednom mestu on piše da su „socijaldemokratija i država blagostanja proistekli iz shvatanja da svaki pojedinac prolazi kroz periode kada ne stvara ništa, a nešto ipak mora da troši“ – što zvuči kao rečenica sa nekog studentskog seminara. U stvarnosti, socijalna država je bila proizvod političke borbe. Kao virtuozni ekonomista, Milanović je superioran u kompiliranju i tumačenju podataka. U kvalitativnijim istorijskim izletima nije uvek tako dobar.

***

Posle prvog čitanja stiče se utisak da je knjiga opterećena brojnim unutrašnjim kontradikcijama. Milanovićev stav prema globalizaciji je ambivalentan – on slavi njene ekonomske blagodati za siromašne u svetu i istovremeno brine zbog destabilizacije liberalne demokratije. Globalizacija kakvu danas imamo, piše rezignirano, „čini korupciju neizbežnom“. Što se tiče konkretnih politika, njegovi predlozi su progresivno oporezivanje, ulaganje u obrazovanje, javno finansiranje političkih kampanja i neka vrsta „ograničenog državljanstva“ da bi se „omogućila migracija bez podsticanja nacionalizma“, iako je na drugim mestima u knjizi već zaključio da su sva ta rešenja ili nedovoljna ili politički malo verovatna.

Posle drugog čitanja te nekonzistentnosti se pokazuju kao kvalitet ove knjige. Milanović dozvoljava čitaocu da učestvuje u njegovim provizornim i nužno nedovršenim pokušajima pronalaženja odgovora na neka od najtežih pitanja političke ekonomije. Čitalac dobija priliku da se pridruži jednom plodnom umu u traženju puta do rešenja. Neke od kontradikcija u knjizi govore o složenosti dilema za koje nema jednostavnih rešenja. Milanović ne preza od kontradikcija i u knjizi ih ima u izobilju. Njegovi uvidi se ne mogu lako klasifikovati i odložiti u odgovarajuću fioku.

Ukazivanjem na njihovu najdublju povezanost Milanovićeva knjiga nas podseća na potrebu novog ukrštanja politike i ekonomije. Nova i ružna ekonomska stvarnost proizvod je redistribucije političke moći; takva stvarnost proizvodi neželjene političke posledice i dodatno podstiče ekonomiju koju mnogi doživljavaju kao represivnu. Ako želimo da razumemo eru haotičnog i razuzdanog autokratskog kapitalizma, i možda pronađemo put povratka u dostojniji oblik demokratskog liberalizma, moramo prvo vratiti u život disciplinu političke ekonomije. Milanović je tehnički superioran ekonomista obdaren senzibilitetom moralnog filozofa. To je dovoljno da ga učini osobenom pojavom među ekonomistima. Ipak, kada se dohvati samih politika koje bi trebalo da nas provedu kroz opasne vode, njegovo izlaganje često ostaje previše apstraktno.

Radeći kao urednik i čitajući članke mnogih autora iz različitih akademskih disciplina često sam bio zapanjen otkrićem koliko vodeći ekonomisti ili sociolozi ili politikolozi koji se bave sličnim problemima i pristupaju im iz različitih uglova malo znaju o postignućima svojih kolega. To je posledica fragmentacije društvenih nauka, usled čega su svi na gubitku. Albert Hirscman, ekonomista po obrazovanju, proveo je pozne godine karijere kao moralni filozof. Čitao je literaturu iz mnogih oblasti i nazivao sebe akademskim „beskućnikom“. Da bismo razumeli velika pitanja našeg doba, u kom su politika i ekonomija ponovo u previranju, potrebno nam je više takvih beskućnika.

Peščanik

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Da - 5.5%
Ne - 81.7%
Možda - 11%

Ukupno glasova: 109
Glasanje u ovoj anketi je završeno

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU