fbpx

LezbosMoria

Otvorite šampanjac, servirajte probrana jela, slavite! Bog postoji, Morija gori. Ne, sad sasvim sigurno ne sledi uvod sa „užasom, sramom i žalošću“; nikakvo lamentirajuće JA koje evropsku izbegličku politiku dovodi u sumnju naginjući ka retorici zaprepašćenosti, „deprimirano, zgađeno, poraženo“ i tako dalje. Jer taj politički komad, koji temu izbeglica tretira sa sigurne distance učesnika-posmatrača, retko govori o tome, već pre svega o stanju našeg uma.

Piše: Kiyaks Exil (Republik)

Izjave, počev od „Saosećam“ do „Ne možemo svakoga spasti“ nemaju nikakvog smisla. Nije važno kako je NAMA dok čitamo, slušamo ili – glupa reč – „doživljavamo“ nešto u vezi sa izbegličkim kampovima. Ne radi se o našem emocionalnom integritetu i našoj ogorčenosti i nemoći i toj čitavoj, od samosažaljenja cmizdravoj, žalopojnoj prozi; radi se jedino o fizičkoj i psihičkoj stabilnosti dvogodišnje stanovnice izbegličkog kampa, koja usled neuhranjenosti i zanemarenosti čupa sebi kosu.

Nikakvu ulogu ne sme više da ima to šta vi ili bilo koji čitalac novina misli i oseća. Ono što je potrebno jesu objektivni i neutralni standardi u odnosu prema izbeglicama. Merljivi kriterijumi poput ljudskosti, humanosti i milosti.

Morija gori i teško je poverovati da ovaj zatvor na otvorenom, koji je nekad bio planiran za 3.000 ljudi i zamišljen kao prolazna stanica – dok za što kraće vreme ne bude okončan proces odobravanja azila – da je, dakle, ovo ostrvsko mesto postalo krajnja stanica za 13.000 ljudi.

Sve je počelo time što je najpre na Lezbosu 1.000 izbeglica internirano u nekadašnju fabričku halu. Opšte je poznato da internirani znači da su ljudi izolovani i zatvoreni, pretvoreni u zatvorenike mada bez ikakvog pravnog pokrića, bez sudske presude – i pre svega bez krivice. Ovaj kamp sa svega 1.000 ljudi Spiros Vujas, tadašnji zamenik grčkog ministra za bezbednost, nazvao je jednom prilikom „gorim od Danteovog pakla“.

Znate li kad je to bilo? 2009. godine.

Prošlo je više od decenije otkad se jedna ideja iz nužde izrodila u trajno rešenje. Sadašnja vlada planira da straćare pod vedrim nebom zameni zatvorenim objektima. Tako nešto može se slobodno nazvati zatvorom, dakle sa pravim zidovima i bodljikavom žicom umesto provizornih ograda.

Danteov pakao nije više fantazija stara 800 godina, nije nikakva božanstvena komedija o večnim mukama i paklenoj agoniji. Danteov pakao je politička normalnost, evropska svakodnevica. Doduše, analogija nekadašnjeg zamenika ministra sadrži jednu misaonu pogrešku: u Danteovom paklu nalazili su se grešnici. Šta je, pak, sagrešenje izbeglica? U čemu je tačno njihova krivica? Čini li ih krivcima činjenica da su pobegli, da su pokušali da umaknu iz svog pakla, pa sada moraju da se krčkaju u ovom paklu?

Izbeglički logor, to se možda mora još jednom objasniti, jeste mesto koje poništava ljude. Ko god završi na Moriji ili u jednom od 4 preostala kampa na egejskim ostrvima – na Hiosu, Lerosu, Samosu ili Kosu – bio je nekada čovek sa imenom i domom. Sa pravom na život, na dostojanstvo i sa zabludom da je jednak među jednakima. Tamo gde je čovek pobegao da bi spasao svoj život, a drže ga zatočenog kao da je niko i ništa, ne može više biti govora o utočištu i zaštiti. Gde ljudi završe u logoru, tu počinje nepravda.

Zamislimo to još jednom: ljudi beže i u desetinama hiljada se iskrcavaju na evropskim ostrvima, gde nema nijednog dostignuća civilizovanog sveta. Nema kanalizacije, toaleta, struje, ljudi žive kao u srednjem veku. Rađaju svoju decu u šatorima i gaje ih u njima. Ta deca nikad neće saznati da je drukčije detinjstvo moguće. Iza logora počinje divna Evropa, turisti noće u smeštajima sa četiri ili pet zvezdica. Odmah pored: naselja od lima. Ljudi gladuju, smrzavaju se, razboljevaju, nema policije koja ih čuva, nema advokata, nema političkih zastupnika. Pokušavaju da oduzmu sebi život. Deca. Odrasli. Ni rat ni beda nisu razlog što žele da se ubiju, već naši kampovi. Lekari bez granica od početka svog rada u grčkim kampovima izveštavaju o visokoj stopi samoubistava, pre svega među decom.

A onda je izbio veliki požar i neki kažu da je Morija izgorela. Drugi tvrde da se ljudi mogu ponovo vratiti. Ali čemu? Zašto bi trebalo da se vrate? Sa kakvim pravom bi neko hteo da ih spreči da beže dalje, da proglasi njihovo bekstvo za okončano?

Deset hiljada ljudi izgubljeno luta po Lezbosu. Na slikama se vide stotine njih kako spavaju po uličnim pločnicima. Kao izopšteni iz civilizacije. Neki roditelji su između sebe stisnuli mala tela svoje dece, pod njima prljavština i prašina, nad njima nebo.

Rat je od ovih ljudi načinio bezdomnike, ali ih je Evropa učinila beskućnicima.

Morija nema zvaničnu poštansku adresu, izbeglicama se ne može pisati niti im se može nešto poslati. Morija je zvanični kraj Evropske unije, kraj politike.

Sad ponovo sikću desničarski ekstremisti, fašisti, to zlo u ljudskom obličju: izbeglice su namerno podmetnule požar da bi ucenom dobile evropski azil. Pa šta, mora im uzviknuti svaki pravi demokrata: PA ŠTA? Ko je bezrazložno zatočen mora se usprotiviti, mora se glasno i vidljivo pobuniti, inače mu je duša odavno mrtva. Onaj za čiju se kuću ispostavi da je zatvor nema drugog izbora.

Samo onaj ko ne razume ništa o vrednosti života može govoriti o „uceni“. Ako su ljudi sami podmetnuli požar, učinili su jedino ispravno. Hrabar čin. Pobuna očajnika. Naš zadatak je sada da budemo uz njih. Izbeglice imaju moralno pravo da se usprotive, svim sredstvima koja im u nedemokratskom sistemu vladavine stoje na raspolaganju. Jer Morija nije ništa drugo do mesto patnje, bez podele vlasti i prava na reč. Ovi ljudi nemaju ništa, mogu samo da podmetnu požar ili da se ubiju.

Naš strah postao je njihovo prokletstvo. Strah Evropljana od ratom onesposobljenih, siromašnih i bespomoćnih izbeglica, od muslimana i crnaca. U strahu od svih ljudi koje ne doživljavaju kao sebi jednake, Evropljani sasvim gube razum. On od prosvećenih i pismenih građana čini bezumnike. Pretvara ih u palikuće, atentatore, razoritelje demokratije i mira, u ostrašćene fašiste.

Ništa ovaj kontinent i njegove stanovnike ne pritiska toliko kao njihov strah od navodnih stranaca koji kucaju na vrata. Po čemu se stranac razlikuje od brata? Naravno, po poreklu, veri, boji kože. Samo ako pravi pokuca, biće dočekan otvorenog srca, velikodušno i solidarno.

Brexit je masovno pojačao migraciju Britanaca u Evropu. Broj britanskih građana koji su dobili pasoš EU-27 porastao je u celoj Evropi od 2016. preko 500 posto, u Nemačkoj čak preko 2.000 posto. Počev od referenduma za brexit 31.600 Britanaca uzelo je nemačko državljanstvo, što čini skoro trećinu britanskog stanovništva u Nemačkoj. Nijedan Nemac ne boji se Britanaca.

Sa Morije je ove godine u Hanover dovedeno 47 dece.

Selam.

 

Peščanik

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU