fbpx

BostonMystery

Prikaz knjige, Monica Black, „A demon-haunted land: Witches, wonder doctors, and the ghosts of the past in post-WWII Germany / Zemlja posednuta demonima: veštice, nadrilekari i duhovi prošlosti u posleratnoj Nemačkoj“, Metropolitan Books 2020.

Piše: Samuel Clowes Huneke, Boston Review

U razgovoru sa voditeljkom Fox televizije Laurom Ingraham predsednik Trump je 31. avgusta izjavio da Joea Bidena kontrolišu „ljudi iz senke“. Na insistiranje voditeljke da objasni šta je hteo da kaže, Trump je rekao: „Prošlog vikenda u jednom gradu izvesna osoba je ušla u avion pun onih siledžija u tamnim uniformama, crnim uniformama, sa opremom i svim ostalim.“

Predsednikova naklapanja bi možda zvučala samo psihotično da nisu u saglasju sa duhom vremena i paranojom, teorijama zavere, čak i magijskim mišljenjem koje se širi Amerikom poslednje četiri godine. Nešto ranije Trump je pohvalno govorio o Stelli Immanuel, hjustonskoj sveštenicu i dečjoj lekarki koja, između ostalog, veruje da su ciste na jajnicima posledica seksualnih odnosa sa demonima. Mnoštvo glasača sa desnice prihvata teoriju zavere QAnon i veruje da političari levice i holivudske elite kupuju i prodaju decu kao seksualno roblje. Reagujući na sve veći broj umrlih od kovida-19, potpredsednik Mike Pence je na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji izjavio da je „Amerika zemlja čuda“ i da će vakcina za kovid-19 biti spremna „do kraja godine“. A Trump je kao lekove za kovid-19 preporučivao sunce i izbeljivač.

Takav način mišljenja je nesumnjivo rasprostranjeniji među desno orijentisanim glasačima, ali ni levica nije otporna na teorije zavere i mističko mišljenje. Antivakcinacijski pokret su lansirali dobrostojeći liberali. Broj nevakcinisane dece najveći je u nekim od najbogatijih gradova i predgrađa u zemlji, a prosečan glasač Demokratske stranke veruje u astrologiju više nego prosečan Amerikanac.

Misterije, čuda i teorije zavere ne bi trebalo da budu toliko popularni u jednoj navodno racionalnoj, modernoj demokratiji. Ali knjiga koju je nedavno objavila istoričarka Monica Black pokazuje da je iracionalno uvek bilo važan element poretka u posleratnim periodima – kao i da su trenuci velikih političkih potresa često praćeni živopisnim manifestacijama magijskog mišljenja. U knjizi Zemlja posednuta demonima ona to pokazuje na primeru Nemačke u prvoj deceniji posle Drugog svetskog rata. Savezna Republika Nemačka, koja je danas svetionik liberalne demokratije, bila je u to vreme opsednuta strahom od veštica i preplavljena lažnim prorocima. Slikajući portret zemlje koja nije uspela da se pomiri sa prošlošću ispunjenom nasiljem – posebno sa nacističkim zločinima – ona otkriva neugodne paralele između mlade nemačke republike i današnje Amerike.

***

Monica Black piše stilom koji proizvodi snažne slike, a kataklizmičnu situaciju u Nemačkoj na kraju Drugog svetskog rata, primereno temi, prikazuje u epskom ključu. Iako je već bilo jasno da će Saveznici pobediti, nacistički lideri, od kojih su mnogi bili naklonjeni okultnom, još su se nadali da će proizvesti „čudesno oružje“ kojim će spasiti zemlju. Obični Nemci su se okrenuli magijskom mišljenju:

„Radili su ono što ljudi uvek čine kada se svet oko njih ruši: tražili su znamenja i predskazanja… Na jesen 1944, u Sudetskoj oblasti je prijavljeno da se na istočnom nebu pojavio ogroman oblak dima i u njemu krvava pesnica koja preti. U Donjoj Šleskoj su videli kako sunce ’igra’ na nebu kao da će svakog trenutka pasti na zemlju i protumačili to kao znak da će svet uskoro potonuti u ’plamen i smrt’. Iznad Boemske šume pojavio se vatreni mač. Neko je video ogroman krst na nebu sa mesecom u centru. U gradiću Frizojte u Donjoj Saksoniji jedan vidovnjak je imao vizije grada u plamenu.“

Sa završetkom rata 1945. godine apokaliptična znamenja na nebu su se proredila, ali vera u natprirodno je ostala snažna. Od 1947. do 1956. u Zapadnoj Nemačkoj je zabeleženo 77 sudskih procesa za veštičarenje, a sigurno je bilo još mnogo sličnih optužbi koje nisu dospele do suda. U vreme osnivanja Zapadne Nemačke 1949, novine i tabloidi u zemlji bili su puni izveštaja o vešticama i vračevima koji lutaju selima. Autorka traži od čitalaca da se zapitaju kako bi ovi podaci uticali na naše viđenje mlade nemačke demokratije – i njenog odnosa prema nacističkoj prošlosti – ako takve slučajeve ne bismo tretirali kao marginalnu pojavu, već kao indikator koji otkriva nešto o kulturi ove zemlje.

Istoričari su Zapadnu Nemačku dugo prikazivali kao primer uspeha: na ruševinama nacionalsocijalizma Nemačka je izgradila stabilnu parlamentarnu demokratiju. Mada je čitava zemlja bila razorena – oko 80 odsto gradske infrastrukture uništeno je u savezničkim bombardovanjima – privreda Zapadne Nemačke započela je brz oporavak već krajem 40-ih i nastavila ga tokom 50-ih godina. To je period koji su savremenici opisivali kao „ekonomsko čudo“. Kada su joj 1955. vraćena prava suverene države, Nemačka se ponovo naoružala i ušla u NATO kao partner u zapadnom globalističkom projektu.

Međutim, u poslednjih dvadesetak godina istoričari sve češće izražavaju sumnje u takvu pojednostavljenu verziju priče o nemačkom uspehu, naročito u prvoj deceniji istorije nove republike. Oni sve češće ukazuju na ekstremnu mizoginiju i dominantne patrijarhalne strukture u zemlji, kao i proganjanje gej muškaraca (više od 50.000 muškaraca osuđeno je po zakonima o homoseksualnosti zaostalim iz nacističkog perioda koji su ukinuti tek 1969). Danas se čini da je popularna predstava o „nultom času“ kao trenutku koji nacističku eru jasno deli od perioda posleratnog oporavka pre svega bila proizvod duha optimizma s polovine 20. veka.

Monica Black pokazuje istu vrstu skepticizma i veruje da Zapadna Nemačka nije učinila dovoljno na oslobađanju zemlje od nacizma. Većina današnjih istoričara slaže se da su nemački pokušaji denacifikacije bili bezuspešni. Mali broj nacista je završio na sudu, a još manje ih je osuđeno. Većina onih koji su osuđeni oslobođena je novim zakonima o amnestiji iz 50-ih godina. Vlada Konrada Adenauera, prvog kancelara Zapadne Nemačke, omogućila je mnogim bivšim nacističkim birokratima da zadrže radna mesta i penzije, što je, kao što neki autori tvrde, dovelo do renacifikacije javnih službi i sudstva.

U isto vreme, zločini iz nacističke ere bili su obavijeni ćutanjem. Podrazumevalo se da o tim godinama jednostavno ne treba govoriti. „To ćutanje o zločinima“, piše Monica Black, „omogućilo je društvu podeljenom saznanjem da ga čine različite vrste ljudi – oni koji su naciste podržavali, oni koji su im se suprotstavljali i sve koji se nalaze negde između – da zajedničkim naporima obnovi zemlju.“

Ali potiskivanjem sećanja jedne vrste, kaže Monica Black, otvorena su vrata za povratak nekih drugih sećanja. „Prošlost se uporno vraćala u obliku veštica, čudotvoraca i iscelitelja, kao duh koji dolazi da podseti žive da njegovi poslovi na zemlji još nisu završeni.“

Knjiga obiluje zanimljivim anegdotama i harizmatičnim figurama. Jedan od glavnih protagonista je Bruno Gröning, čudotvorac koji je putovao Zapadnom Nemačkom čitavu deceniju, od 1949. do 1959. Pojavio se u gradu Herfordu u Vestfaliji, gde je navodno izlečio Dietera Hülsmanna, devetogodišnjeg dečaka koji nije mogao da hoda. Kada je u martu 1949. došao u porodičnu kuću da pogleda dečaka, ovaj je „iznenada ponovo osetio noge… osetio je peckanje u nogama i na leđima. U hladne udove vratila se toplota. Sledećeg jutra, Dieter, koji je veći deo te sumorne posleratne zime proveo u krevetu, s naporom je ustao i nesigurno prohodao.“

Priče o „mesiji iz Herforda“ širile su se zemljom kao šumski požar. Autorka opisuje kako su zapadnonemački mediji zdušno prenosili vesti o „čudotvornom iscelitelju“. Ljudi u potrazi za spasenjem navalili su u mali grad na severozapadu Nemačke. Nekoliko narednih godina Gröning je putovao zemljom i sklapao poslove za raznim sumnjivim biznismenima koji su pokušavali da zarade na njegovim čudesnim moćima. Svuda gde je putovao pratili su ga sudski pozivi i optužbe da krši nemački zakon o zdravstvenoj zaštiti. Najzad je završio na sudu u Bavarskoj, optužen, između ostalog, za ubistvo iz nehata. Pre nego što su sudski i žalbeni postupci okončani, umro je od raka želuca 1959.

Gröning je najpoznatiji među brojnim zapadnonemačkim čudotvorcima iz 50-ih godina. Autorka ovim događajima pristupa iz psihoanalitičke perspektive: prema njenoj oceni, čudotvorni iscelitelji su bili „vertikalna“ manifestacija „nečiste savesti posleratne Zapadne Nemačke“. To jest, „svi oni koji su se osećali krivim, ojađenim ili ukletim tragali su spasiteljem, a spasitelj se pojavio baš u trenutku kada im je bio najpotrebniji“. Spasenje koje su ljudi poput Gröninga nudili nije bilo samo fizičko. To je bilo i olakšanje za savest onih koji su znali da su saučesnici u nacističkim zločinima.

Vera u iscelitelje samo je jedna od manifestacija ove „posednutosti“. U godinama kada je Gröning činio čuda pred brojnim posmatračima Zapadnu Nemačku su potresale i optužbe za veštičarenje, naročito u malim zajednicama u močvarnim predelima na severu zemlje. Monica Black vodi čitaoce u zabačeni Ditmaršen, „u jedan od najzaostalijih krajeva pretežno urbanizovane zemlje, poznat po jedinstvenom i jezivom pejzažu močvara, vresova i bara“. U oktobru 1952, Hans i Erna, vlasnici gostionice u selu Ditmaršen, zatražili su od Waldemara Eberlinga, stolara sa čudotvornim moćima, da izleči njihovu bolesnu bebu. Eberling je pokušao da izleči bebu primenjujući Bespreschen, metod lečenja u kom se koriste amajlije, gestovi i bajalice“, izveštava autorka. Eberling je potom saopštio porodici da „protiv njih rade mračne sile“ i optužio bivšeg predsednika opštine Clausa i izvesnu gospođu Maassen za veštičarenje.

Takve optužbe nisu više podrazumevale mučenje, iskušavanje vatrom ili egzekuciju kao nekada, ali su izazivale duboke podele i potrese u zajednici. Kada je čula za šta je optužuju, gospođa Maassen se razbolela, a Claus je podneo tužbu za klevetu. Ove optužbe se na složene načine ukrštaju sa procesom denacifikacije. Jedna od prethodnih Eberlingovih pacijentkinja, ćerka bivšeg predsednika opštine iz nacističke ere, žalila se da su njenog oca „loše“ tretirali posle „pada“ i optužila je Clausa – koji je na mesto predsednika opštine dospeo sa dolaskom saveznika i bio zadužen za sprovođenje redistribucije oduzete imovine – da je u službi „mračnih sila“.

Takvih optužbi je u godinama posle osnivanja nove države bilo na desetine, a naročito su bile česte na severu zemlje početkom 50-ih godina. Iza njih su stajale sve „nerazrešene nepravde, strah od otkrivanja i potisnuta neprijateljstva iz nacističke ere i perioda denacifikacije.“

***

Autorka ove briljantne revizije posleratne nemačke istorije traži od čitalaca da prihvate iracionalno kao integralni deo modernosti. Da shvate da su manifestacije magijskog mišljenja za stanovnike Zapadne Nemačke u posleratnom periodu bile ne samo stvarne, već su i davale smisao njihovim životima i postupcima. Ako to nemamo u vidu, promiče nam suštinski važan aspekt ovog perioda.

To je korisna lekcija i za razumevanje današnje politike. Magijsko mišljenje i veštičarenje, objašnjava autorka, „obično izbijaju na površinu u trenucima nestabilnosti, nesigurnosti i ugroženosti“. Ona ovde kao da govori o današnjim Sjedinjenim Državama. U zemlji iscrpljenoj decenijama neoliberalnih politika – i sve dubljim jazom između najbogatijih i svih ostalih – nije neobično što se Amerikanci okreću iracionalnim i zavereničkim tumačenjima sveta, od QAnon zavere do pokreta protiv vakcinisanja.

Ali aktuelni ekonomski i politički problemi samo su deo priče. Kao što autorka tvrdi kroz čitavu knjigu, tinjajući osećaj krivice zbog holokausta i drugih nacističkih zločina doprineo je kako ekstatičnom prihvatanju čudotvoraca poput Gröninga tako i frenetičnim optužbama za veštičarenje i saradnju sa mračnim silama. Herman Zaiss, još jedan od mesija iz 50-ih godina, govorio je svojim sledbenicima: „Znali smo… da Jevreje među nama preziru, da im se rugaju, da ih tuku i pljačkaju – dovoljno je da se setimo Kristalne noći – svi znamo šta se tada dogodilo… Šest miliona Jevreja je ubijeno, i to je učinio naš narod“. Svojim isceljujućim propovedima nudio je sledbenicima nadu u iskupljenje.

Kao što su Nemci bili prinuđeni da se suoče sa sopstvenim učešćem u zločinima, Amerikanci danas počinju da se suočavaju sa viševekovnim nasleđem rasističkog nasilja i uskraćivanja ljudskih prava. „Pričama o posednutosti izražava se neizrečeni i sublimirani užas u samom središtu života bele Amerike“. Autorka zaključuje da će se „osvetoljubivi duhovi vratiti i uzeti ono što im pripada“. Magijsko mišljenje nudi mogućnost refrakcije odgovornosti za počinjena zla – bilo potragom za duhovnim iskupljenjem ili sublimacijom krivice u misterioznog i demonskog drugog.

Kako se oporavljaju društva koja su počinila monstruozna zverstva? Autorka pokazuje da je za stanovnike Zapadne Nemačke krajem 40-ih i početkom 50-ih godina jedan od odgovora bilo bekstvo u domen mističkog. Možda takav izbor jeste bio iracionalan, ali nije bio nedelotvoran: za Zapadne Nemce to je bio deo procesa isceljenja, sigurnosni ventil za sve ono što se nije moglo izreći, o čemu se nije moglo govoriti, čak ni šaputati.

U slučaju Amerike teže je doći do sličnog zaključka. Izgleda da magijsko mišljenje u Americi nema funkciju sigurnosnog ventila. Pre bi se reklo da doprinosi produbljivanju podela i rušenju političkog, zdravstvenog i socijalnog sistema. Za Donalda Trumpa i Republikansku stranku koja ga je učinila mogućim magijsko mišljenje je alatka za rušenje liberalnog demokratskog poretka. Možda je upravo u tome tajna njegove privlačnosti za glasače sa ekstremne desnice koji rado prate čarobne frulaše. Mnogi Amerikanci će radije verovati u teorije zavere i apokaliptična proročanstva nego se suočiti sa rasizmom i nejednakošću u sopstvenoj zemlji: lakše je verovati u magiju nego prihvatiti činjenicu da živimo u nepravednom društvu.

Peščanik

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU