fbpx

tomas hobs 580x326

Tomas Hobs, jedan od tvoraca moderne političke filozofije i jednog od fundamentalnih dela političke teorije i teorije društvenog ugovora „Levijatan“, umro je na današnji dan 1679 godine.

Tomas Hobs rođen je u Engleskoj 1588. godine u trenucima kad je Engleskoj pretila invazija Španske armade. Otac mu je bio neobrazovan i nije mnogo ulagao u školovanje, ali je igrom slučajeva Tomas Hobs završio kod strica, bogatog čoveka koji nije imao svoju porodicu.

Ovakve okolnosti omogućile su Hobsu kvalitetno obrazovanje u najboljim engleskim privatnim školama. Zahvaljujući ovakvom obrazovanju, on je tokom svog života podučavao više engleskih velikodostojnika iz poznatih aristokratskih porodica.

Ovakav posao omogućio mu je česta putovanja, koja je koristio kako bi proširio formalna znanja stečena na Oksfordu i Kembridžu. Bio je čest gost Pariza i tu najčešće provodio vreme tokom nesigurnih godina u sopstvenoj zemlji, a jednom prilikom je posetio i Galileja u Firenci, kad je on već bio u kućnom pritvoru.

Tokom života sarađivao je i sa Dekartom i mladim Čarlsom Stjuartom, princom od Velsa.

Svoje najpoznatije delo „Levijatan“ pisao je većinom u Parizu, dok je u njegovoj otažbini besneo građanski rat, koji je upravo u Pariz silom doveo mnoge cenjene državnike i političke mislioce koji su time Tomasu Hobsu vratili interesovanje za politiku i ustrojenje države.

Tokom stvaranja ovog dela teško je oboleo i skoro izgubio život, ali je nakon pauze od šest meseci ipak nastavio pisanje i ovo delo je 1651. objavljeno. Na naslovnoj strani prvog izdanja našao se sada poznati div sastavljen od mnogo ljudskih figura koji je predstavljao državu u Hobsovoj interpetaciji, kao tvorevinu ljudi i u njihovoj službi.

Hobs je time znatno unapredio srednjovekovnu političku misao i danas se njegove ideje i dalje smatraju relevantnim u politici.

On je zastupao ideju o inherentno lošoj ljudskoj prirodi za razliku od nekih kasnijih mislilaca poput Rusoa, čime se i od njih izdvojio.

Prirodno stanje je, prema njegovim rečima, vodilo u „rat svih protiv svih“ i jedini način da se takvo stanje izbegne on je video u društvenom ugovoru, pomoću koga bi ljudi zajedno formirali državu i pravila pod kojim bi živeli, ne umanjujući njihovu slobodu izbora. Hobs je često koristio i izreku „čovek je čoveku vuk“.

Odmah po objavljivanju ovo delo i sam autor doživeli su jake reakcije sa svih strana. Hobs je istovremeno bio i najvoljeniji i najomraženiji mislilac svoga vremena.

Velikodostojnici koji su boravili u Parizu u tim trenucima odmah su se distancirali od Hobsa i njegovog dela. Sekularni karakter Hobsovih političkih ideja razljutio je i anglikance i francuske katolike.

Oštre kritike naposletku su naterale Hobsa da traži zašitu od revolucionarne engleske vlade i pobegne nazad u London, gde je proveo svoje poslednje dane u konstantnom nemiru i nespokoju.

Više puta u toku njegove kasnije karijere od oštrih kazni ga je spasao njegov bivši učenik, u tim trenucima kralj Čarls II.

Sa svakim novim zakonom strah Hobsa da će ga proglasiti jeretikom kao mnoge njegove savremenike je rastao, što ga je 1666. godine navelo i da mnoge svoje spise spali u pokušaju da izbegne takve osude.

O tome da li je bio vernik i dalje se polemiše. On se uvek oštro branio od optužbi za jeres, ali je s druge strane smatrao sve otvorenim za debatu, pa i samu religiju i ideju boga.

Bio je svedok teškog građanskog rata u svojoj zemlji, te se njegovi spisi o veri i religiji trebaju staviti u vremenski kontekst i ne zaboraviti da je Tomas Hobs crkvu video kao krivca za nered koji je u njegovoj državi vladao u tim godinama.

Sam Hobs pisao je o jeretičkim zakonima pokušavajući da dokaže svoju nevinost i te spise objavljivao kao dodatak uz Levijatan u Amsterdamu.

Kao posledica ovoga njemu je bilo zabranjeno da do kraja svog života objavljuje svoje spise sa temom ljudskog organizovanja u Engleskoj.

Hobs je bio neshvaćen od mnogih svojih savremenika i to je u velikom delu ostao i danas.

Njegove ideje su često pogrešno korišćene kao veo koji treba da prikrije ili opravda nezakonite poteze savremenih diktatora.

Tomas Hobs, je suprotno opštem mišljenju, bio jedan od prvih individualista i zalagao se za slobodu izbora, dok je državi davao slobodu samo onoliku koliku su joj dali njeni građani.

Sa početkom epidemije osvanuli su mnogi novinski članci koji su upozoravali na povratak zle hobsijanske države koja na krilima pandemije sužava prava i slobode svojih stanovnika i predviđali sumornu budućnost za modernog individualistu.

Drugi su, pak tražili rešenja za nesrećnu situaciju u radovima engleskog filozofa i predlagali da je vreme da se ljudski život stavi ispred svega ostalog.

Prva obaveza veštački stvorene države, prema rečima Hobsa, jeste da sačuva živote svojih građana. U trenucima kada su ljudi uplašeni za svoj život „nema mesta za industriju… nema umetnosti, nema pisama, nema društva“, napisao je on opisujući takvo stanje.

Zatvorena pozorišta, bioskopi, odloženi koncerti, kafići i restorani umnogome podsećaju na stanje koje je Hobs opisivao.

Strah od zaraze zatvorio je ljude u domove. Suprotno očekivanjima, Hobs bi se zalagao za zatvaranje ekonomije u takvoj situaciji, ali ne bez plana pomoći građanima, ponovo se vraćajući na prvi cilj stvaranja države.

Hobsova idealna država nije bila orvelovska, već država koja je omogućavala svojim građanima potpunu slobodu od zla koje je donosilo prirodno stanje, kada nastaje anarhija.

Umro je u devedesetprvoj godini, 4. decembra 1679. godine uz sada poznate reči, „poslednji skok u tamu“, kako je Tomas Hobs slikovito objasnio kraj životnog veka.

Danas

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU