fbpx

Mišel Montaigne large

Mi skladištimo kod sebe tuđa mišljenja i znanje, i to je sve. Treba ih učiniti našima. Ličimo upravo na onog koji bi u potrazi za vatrom pošao da je potraži kod svog suseda, pa kada bi tamo našao kako lepo i jarko plamti, on bi se zaustavio da se tamo greje, ne sećajući se više da odnese vatre svojoj kući.

Šta nam vredi trbuh pun jestiva, ako se ne svari, ako se ne preinači u nama? Ako nas ne razvije i osnaži? Mislimo li mi da bi Lukul, koga su knjige učinile i usavršile u tako velikog vojskovođu bez prethodnog iskustva, primao njih na naš način? Mi se tako mnogo prepuštamo tuđim rukama, da upropašćujemo svoje snage. […]

Dionisije se rugao gramatičarima koji vode brigu i raspituju se o nedaćama Odisejevim a ne poznaju svoje sopstvene; muzičarima koji usklađuju svoje frule a ne usklađuju vladanje u životu; govornicima koji se uče da o pravdi govore, ne da je čine. Ako nam se otud duša ne pokrene krepkije, ako nam otud nije rasuđivanje zdravije, isto tako bih drage volje da je moj školarac proveo vreme na loptalištu, barem bi telo postalo čilije. Vidite ga kako se otuda vraća, posle petnaest-šesnaest uloženih godina, ničeg nesposobnijeg od njega za ulazak u posao.

Sve što tu prepoznajete kao više, to je da su njegov latinski i njegov grčki učinili oholijim i više uobraženim nego što je bio kad je od kuće krenuo. Trebalo je da otuda donese dušu punu, donosi je samo naduvenu; i samo ju je naduo umesto da je uveća.

....

Briga i trošak naših očeva ima za cilj jedino da nam glavu snabde znanjem: prosuđivanjem i vrlinom, malo ko je čuo. Uzviknite o nekom čoveku našem svetu: „O učenog li čoveka!“ I o drugom: „O dobrog li čoveka!“ Neće propustiti da skrene pogled s uvažavanjem prema onom prvom. Bio bi tu potreban i treći telal: O teških li glava!

Rado se raspitujemo zna li što grčkog ili latinskog? Piše li u stihu ili u prozi? No da li je postao bolji ili mudriji, to beše glavno, a baš to ostaje poslednje. Trebalo je raspitivati se ko je bolje učen, a ne ko je više učen. Trudimo se jedino da napunimo memoriju, a rasuđivanje i savest ostavljamo šuplje. Kao što ptice kreću da traže zrnevlje, pa ga odnose u kljunu a ne oprobaju ga pre nego što bi nahranile njime svoje mladunce: tako naši nastavnici potkradaju znanja iz svojih knjiga, i spuste ga tek samo na kraj usana, da ga izbace i spuste niz vetar.

Prevod: Izabela Konstantinović


OGLEDI. Knjiga prva. Srpska književna zadruga, Beograd, 2017.

stokinblog.wordpress.com

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Impuls Teme

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU