fbpx

Nisam trazila Facebook

 Foto: Nisam tražila / Facebook / Ilustracija

Suočavanje sa seksualnim nasiljem napokon je dohvatilo i Balkan. Priča je počela s poznatom mladom beogradskom glumicom i ubrzo zahvatila cijelo područje zajedničkog jezika. Osim iskustava zastrašujućeg broja djevojaka na vidjelo izlaze i stare boljke sistema, poput odgoja ili medija.

Celokupan javni i društveni prostor u Srbiji već nedelju dana okupira vest da je nekoliko devojaka, od kojih su neke maloletne, prijavilo za silovanje i seksualno uznemiravanje uglednog profesora glume, reditelja, pedagoga i vlasnika do juče prestižnog dramskog studija “Stvar srca”, Miroslava Miku Aleksića. Nakon prijave i izlaska u javnost jedne od devojaka, glumice Milene Radulović, Aleksić je priveden a potom i saslušan pred Višim javnim tužilaštvom u Beogradu. Na teret mu se stavlja osam silovanja i sedam nedozvoljenih polnih radnji, što je on na saslušanju negirao, a za šta mu je zaprećena kazna od pet do petnaest godina zatvora.

Ubrzo nakon javnog istupanja Milene Radulović o seksualnom nasilju koje je trpela od Aleksića, javno je progovorila još jedna, glumica Beogradskog dramskog pozorišta, Iva Ilinčić, a prema navodima nekih medija, policiji se javilo ukupno 26 devojaka. Ubrzo su se u medijima i na društvenim mrežama pojavila različita iskustva njegovih manje ili više poznatih bivših učenica i učenika, kolega i poznanica koja su sloj po sloj ogoljavala jednu kompleksnu sliku različitih oblika zlostavljanja koje se godinama predstavljalo kao prestižna pedagogija.

Deca, među kojima i neka od najpoznatijih imena srpskog glumišta, koja su pohađala časove u ovoj školi su postajali glumice i glumci, novinari, muzičari, javne ličnosti. Školu su upisivali kao deca uzrasta od pet ili šest, a najkasnije 13 godina, i ostajali u školi godinama, neki i do uspešnog upisa na Fakultet dramskih umetnosti, na kome kao redovna profesorka radi i Aleksićeva supruga, ujedno i suvlasnica škole glume. Prema izjavama bivših učenica i učenika, toj školi disciplina je bila na ceni, a Aleksić je bio strog. Časovi su počinjali recitovanjem molitve, postojala su rigidna pravila (devojčice su morale biti u suknjama, dečaci u cipelama) i pravila ponašanja – o kašnjenju, o laganju, navijanju za lokalni fudbalski klub, o “Mikinom upravljanju” – u grupi, protiv međusobnog zaljubljivanja da se “ne kvari prijateljstvo”. Za kršenje ovih pravila ponašanja, ili izgovaranje mišljenja koje pedagogu nisu bila po volji – postojale su i kazne.

Stvar bez srca

Roditelji su imali ograničen pristup, u toj školi njihov autoritet je bio faktički poništen – deca su bila “mali ljudi” koja treba da imaju nešto “samo njihovo”. Nije bilo roditeljskih sastanaka, roditelji nisu dolazili na časove niti u prostorije škole, a deci je savetovano da sadržaj časova drže za sebe, jer to je “samo njihova stvar”. U školama i vannastavnim grupama često važe rigidna pravila ponašanja, slični obrasci i pedagoški metodi koji su zasnovani na strogoći, grubosti i omalovažavanju učenica/ka. Otuda se, može biti, lampice i ne pale na vreme, jer se na stroge pedagoške metode naviklo. Čovek, poput Aleksića, koji je na poziciji moći, nastavnik, predavač, u nekom smislu idol i skoro pa roditeljski autoritet kojem zbog toga po inerciji deca veruju često više nego sebi, može svakodnevno prelaziti granice s decom, a poslednja koju pređe briše telesnu autonomiju. O tome je govorila i Milena Radulović kada je istupila i javno progovorila o svom iskustvu – “o inteligentno sklopljenoj mreži u najvišem krugu društva, od najranijih godina upakovanoj u najplemenitije forme umetnosti i religije čoveka koji, korak po korak, zna šta radi i s predumišljajem dolazi do cilja.”

U mnogim slučajevima seksualnog zlostavljanja dece i tinejdžerki(a) zlostavljanju prethodi specifična priprema. Prema stručnjacima koji se bave ovom temom, u pitanju je specifičan pripremni postupak o kome se u javnom prostoru izuzetno malo priča i zna, pa se teško i prepoznaje pre nego što čina nasilja dođe. Reč je o tzv. groomingu, odnosno procesu postepenog sticanja poverenja žrtve sa namerom da bude seksualno zlostavljana. Nasilnik ima brižnu ulogu, ulogu detetovog prijatelja ili je u pitanju neko ko iskoristi ovlašćenja da neguje i čuva dete. Grooming omogućava zlostavljačima da vremenom prevladaju razne granice žrtvinog integriteta, čak mnogo pre nego što do konkretnog čina nasilja dođe.

Od četiri deteta koja su preživela seksualno zlostavljanje tri su devojčice. Od pet počinilaca seksualnog nasilja – četvorica su muškarci, poznati žrtvi, često iz porodičnog okruženja. Seksualno nasilje ne počinje i ne završava se silovanjem. Ono počinje u najranijem detinjstvu, kada devojčice od najmlađeg uzrasta učimo da ih se ljubi, grli, dodiruje, stavlja u krilo i protiv njihove volje, čak i onda kada jasno negoduju. Počinje u knjigama, pesmama, u filmovima i reklamama, prikazom njihovih tela kao objekata koji postoje i služe isključivo svrsi muške seksualnosti. Počinje vicevima o silovanjima, dobacivanjem, dodirivanjem na ulici, školi, radnom mestu. Nasilje se ne završava silovanjem, nastavlja se negativnim reakcijama, propitivanjem njihovih životnih odluka, navika i izbora, njihove odeće, odnosa sa nasilnikom, njihovih namera i kredibiliteta da prijave i o tome pričaju. Nastavlja se neverovanjem, pitanjima gde je bila do sada, kako nastavnik nasilnik, zašto su ćutale, zašto su se tamo vraćale. Nastavlja se kada na televiziji sa nacionalnom frekvencijom muškarci špekulišu da su optužbe možda osveta jer je strogi učitelj Aleksić “neku devojčicu izbacio sa časa”.

“Svaka žena ima tajnu”

Javno istupanje Milene Radulović pokrenulo je talas reakcija, podrške od koleginica i kolega, javnih ličnosti, političara, ministarki. Pokrenulo je, nažalost sasvim očekivano, i mnoštvo relativizacija, zdravorazumskih komentara koji dovode u pitanje verodostojnost iskaza žena koje su o nasilju progovorile. Poražavajuće brojke svedoče kakva nam je društvena realnost: svaka treća devojka u Srbiji doživi neželjeno dodirivanje, a 80% devojaka doživi neki oblik seksualnog uznemiravanja.

Pored negativnih komentara, javni stav oblikuju i brojni senzacionalistički naslovi u medijima (često upravo na onim medijima koji i inače problematično izveštavaju o nasilju nad ženama), a koji govore o monstruoznim crtama ličnosti koja je takvo nasilje vršila. Nasilnici nisu “monstrumi iz mračnih ulica”, već, kako se ispostavlja, često ugledni, poznati ljudi koji uživaju poverenje i poštovanje celokupnog društva. Nejednak odnos moći nasilnika i žrtve preduslov je nasilja, koji zajedno sa odnosom ekonomske, emocionalne ili psihološke zavisnosti, i dominantnih društvenih obrazaca po kojima žene skoro uvek “daju povoda” primorava preživele da ćute. Ćute jer im se neće verovati, jer su ucenjene i nameće im se osećaj odgovornosti i saučesništva.

Tako mediji u Srbiji umesto da vrše pritisak na institucije i adresiraju problem sistemskog i strukturnog nasilja kao društvenog problema sa svom urgencijom koja u ovom kontekstu postoji, oni mahom prenose delove iskaza žrtava u postupku, senzacionalističke opise škole glume kao “kuće strave”, i ispovesti poznanika o patološkim crtama ličnosti počinitelja. Kao da se nasilje samo u kućama strave dešava.

Nakon što su glumice u Srbiji prijavile nastavnika glume za seksualno nasilje, žene iz regiona su počele da anonimno pričaju svoje tajne, iskustva koja nisu tražile. Priče se nižu, najpre o profesorima na fakultetima i srednjim školama u celom regionu, a potom i o komšijama, očusima, braći, bivšim partnerima, poznanicima, simpatijama, muškarcima na pozicijama moći.

Zlostavljanje u obrazovnim institucijama

Seksualno zlostavljanje u obrazovnim institucijama nije novost i često ima status javne tajne. Ženska iskustva su puna primera učitelja i nastavnika koji su ih neprimereno gledali, dodirivali ili komentarisali, ili pak seksualno uznemiravali i ucenjivali ocenama. Prema istraživanju koje je sproveo Autonomni ženski centar, svaka treća studentkinja u Srbiji je doživela da zaposleni na fakultetima u njenom prisustvu pričaju seksualne šale ili gledaju njeno telo tako da joj je neprijatno.

Fakulteti su, zatečeni brojem i sadržinom, na ove ispovesti reagovali saopštenjima podrške i pozivima da se studentkinje i alumnistkinje jave i prijave seksualno uznemiravanje i nasilje koje su doživele. Pozivi su stigli sa sarajevske Akademije scenskih umjetnosti, Filozofskog fakulteta u Tuzli, Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i Zagrebu. Ohrabruju žene da istupe i progovore o stvarima koje su na fakultetima od ranije poznate. Sigurni su da će studenti i studentkinje prijaviti svako nasilje koje dožive, bilo ono verbalno, psihološko ili fizičko.

U Srbiji su četiri fakulteta donela Pravilnike protiv seksualnog uznemiravanja, pretežno u toku prethodne dve godine. Takvi pravilnici su nužan prvi korak da se uspostavi institucija sigurnog prostora na obrazovnim institucijama da bi se nasilje prijavljivalo. Ono, pak, nije i dovoljan uslov da se nasilje zaista i prijavi. Ovi mehanizmi moraju biti efikasni, senzitivisani za postupanje prema onima koji nasilje prijavljuju, moraju počivati na načelima poverenja i sigurnosti, a žrtve štititi od odmazde. Standardi rada obrazovnih institucija moraju poštovati prava, slobodu i integritet svih. Nasuprot standarda rada na Pravnom fakultetu u Beogradu, u kome je odgovornost za seksualno uznemiravanje (ali i rasnu, versku i druge oblike diskriminacije) na onome ko daje povod neprikladnim oblačenjem.

Krajnje vreme za seksualno obrazovanje

Ženske organizacije u Srbiji su podsetile na to da je Ministarstvo obrazovanja pre skoro tri godine povuklo obrazovne pakete Incest trauma centra, a time i mogućnost da deca u školama imaju seksualno obrazovanje. Edukativni materijali su odbačeni navodno zbog informacija koje su bile neprikladne za uzrast kome su namenji, a zapravo i zbog toga što su sadržali informacije o seksualnosti prema istom polu. Iako je do sada stav resornog Ministarstva bio takav da se dečije znanje o reproduktivnom zdravlju razvija kroz više predmeta (navode često biologiju, fizičko, građansko vaspitanje itd), jasno je da je sveobuhvatni edukativni paket neophodan i da nema mesta odlaganju.

Jer seksualno obrazovanje, pored toga što mora biti sekularno, treba da pruža sve potrebne primerene i bezbedne informacije o telu, seksualnosti, reproduktivnom zdravlju, pravima i pravdi, da deci (ali i roditeljima i prosvetnim radnicima) pruža informacije o tome šta su dobre i loše tajne, šta je seksualno nasilje, kako ga prepoznati i kome i kako prijaviti. Sve ovo je dovelo do ponovne inicijative za uvođenje teme seksualnog nasilja nad decom u obrazovne programe predškolskog ili osnovno i srednjoškolskog uzrasta.

Izlaskom u javnost sa svojim iskustvom Milena Radulović je pokrenula lavinu, koja iz dana u dan ubrzava i raste. Koliko god da je društvo možda nespremno da se uhvati u koštac sa ovim problemom, jasno je da nakon ovoga ništa neće biti isto, jer je tišina prekinuta. Makar na trenutak preživele više nisu same i ne ćute.

Bilten

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU