fbpx

Indija žene

BBC/Nikita Deshpande

Brutalno grupno silovanje studentkinje u Delhiju 2012. godine izazvalo je burne reakcije širom sveta. Taj bes naveo je doktorku Madhumitu Pandej i Taru Kaušal da istraže zbog čega muškarci siluju.

Intervjuisanje silovatelja ostavilo je dubokog traga na zdravlje Tare Kaušal.

Još otkako je započela svoje istraživanje 2017. godine, ona je patila od depresije i pomračenja svesti.

Nekih dana, bile su to samo suze.

Jedne večeri, ne tako davno, zatekla se zaključana u svojoj spavaćoj sobi u Noidi, predgrađu glavnog grada Indije Delhija.

„Moj partner Sahil bio je spolja i pokušavao da popravi bravu", kaže ona.

„Lupao je po vratima da vidi jesu li u redu, a ja sam bila unutra i samo cmizdrila."

„Tad sam shvatila da mi je potrebna terapija."

Čak i pre nego što je započela istraživanje, Tara je u sebi nosila duboku traumu seksualnog nasilja.

Prvi put je progovorila o tome kad je imala 16 godina..

„Bila sam silovana sa četiri godine", ispričala je svojim roditeljima.

„Silovao me je naš baštovan."

Njeni roditelji bili su šokirani tim otkrićem.

Ali za nju, bilo je to kao da je otvorila branu.

Od tog trenutka, Tara će otvoreno pričati o seksualnom zlostavljanju koje je doživela, govoreći na javnim raspravama, pričajući to prijateljima i na kraju napisati čak i knjigu.

„Imam veoma mali broj sećanja na taj događaj", kaže ona.

„Znam kako se on zove. Znam kako izgleda. Sećam se njegove kratke kovrdžave kose i krvi na mojoj plavoj haljinici."

Kako je odrastala, počela je da razmišlja o drugim slučajevima seksualnog nasilja koji su se događali svaki dan.

Želela je da otkrije zašto se oni dešavaju.

„Moja knjiga 'Zašto muškarci siluju' kulminacija je stvarno dugog ličnog i profesionalnog angažovanja", kaže ona za BBC.

„Ali ona je došla sa vlastitom kumulativnom traumom."

Pronalaženje „neotkrivenih" silovatelja

Silovanje i seksualno nasilje našli su se u žiži javnosti u Indiji posle 2012. godine, kada je 23-godišnja studentkinja fizioterapije bila grupno silovana u autobusu u pokretu u Delhiju.

Ona je umrla nekoliko dana kasnije od povreda zadobijenih tokom napada.

Četvorica optuženih obešena su u martu 2020. godine.

Uprkos sve većoj osudi seksualnih zločina od tada, broj napada i dalje je u porastu.

Prema Nacionalnom zavodu za statistiku kriminala, policija je zabeležila 33.977 slučaja silovanja u Indiji 2018. godine - kad se preračuna, to se svodi na jedno silovanje na svakih 15 minuta.

Ali aktivisti kažu da su prave brojke mnogo više, jer se mnogi slučajevi ne prijavljuju.

Tara je želela da sazna više o tim silovateljima koji nikad ne budu prijavljeni ili osuđeni.

Srela se sa devetoricom muškaraca iz svih krajeva zemlje, koji su svi optuženi za silovanje, iako se nikad nisu našli pod zvaničnom istragom vlasti.

„Provela sam neko vreme u njihovom kućnom okruženju; intervjuisala sam ih i posmatrala, njih, njihovu porodicu i prijatelje", piše ona u svojoj knjizi.

„Radila sam to u tajnosti - pod drugim imenom i sa odgovarajućim lažnim imejlom i Fejsbuk profilom."

Sakrila je svoje tetovaže i vodila računa da se oblači skromno, u tradicionalnoj tuniki i džinsu.

Tara se postarala da je uvek u pratnji prevodioca, kog je opisala i kao svog telohranitelja.

Pretvarala se da je Indijka iz Australije koja ne živi u zemlji i istražuje građu za film o životima običnih muškarca.

„Dvesta pedeset pitanja koja sam postavila i stvari koje sam posmatrala bili su isti kod svih muškaraca, ali im nikad nisam rekla da ih proučavam zato što su identifikovani kao silovatelji", piše ona.

„Nerazumevanje dobrovoljnog pristanka"

Tara je mislila da se pripremila za svaku neželjenu situaciju: u svakom trenutku je u džepu imala suzavac, lokalni hitni kontakt za bilo kakav spontani beg i grupu podrške na Vocapu na kojoj je mogla da podeli svoju lokaciju u realnom vremenu.

Ali nije očekivala da će trojica od njenih sagovornika tokom intervjua, dok odgovaraju na intimna pitanja, početi da se dodiruju.

Seća se kako je sedela preko puta jednog od njih, pod zimskim suncem, na terasi njegove kuće u severnoj Indiji.

„Taj mali čovek preda mnom bio je jedan od najproduktivnijih serijskih seksualnih prestupnika koje sam srela [prema njegovom vlastitom priznanju].

„Mnoge žene iz njegovog seoceta postale su njegove žrtve", piše ona.

„A opet, daleko od toga da se nalazi iza rešetaka ili da je prokazan, bio je tu, slobodan, važna ličnost u svojoj zajednici…

„Uz sve to, uzbudila sam ga i nije se nimalo ustručavao da to pokaže dodirivanjem sebe."

Ova iskustva ozbiljno su uticala na njeno mentalno zdravlje.

„Kad bih odlazila sa tih intervjua, shvatila bih da sam doživela kumulativnu traumu sa kojom moram da se pozabavim putem terapije", kaže ona za BBC.

„Borila sam se sa depresijom i bilo je noći kad bih ugrizla partnera u snu - i govorila mu da prestane da me zlostavlja."

Na kraju svega, Tara je došla do jasnog prosvetljenja: „Ovi muškarci nisu imali predstavu o tome šta je dobrovoljni pristanak niti opštu ideju o tome šta je to silovanje."

Doživljavanje silovatelja kao „tuđina"

Kad je Tara započinjala istraživanje, razgovarala je sa ženama na društvenim mrežama o rodnom nasilju.

„Za dvojicu od muškaraca koje sam na kraju proučavala saznala sam u razgovorima koje sam vodila sa tim ženama", kaže ona.

„Bilo je mnogo teže naći preostalu sedmoricu.

„I zato sam se obratila lokalnoj policiji, lokalnim medijima, neprofitnim organizacijama, pa čak i detektivskim agencijama."

Većina muškaraca potvrdila je silovanje - ili više silovanja - koje su počinili u njihovim intervjuima sa njom.

Ali ona je svesno donela odluku da ne govori sa osuđenim silovateljima.

„Za mene zatvor nije reprezentativan za onu vrstu muškarca koji siluje", kaže ona.

„Ljudi nisu ostrva - proučavanje muškaraca bez proučavanja njihovog okruženja za mene je bilo nekompletno."

Za razliku od nje, doktorka Madhumita Pandej, profesorka kriminologije sa Univerziteta Šefild Halam, odlučila je da se za vlastito istraživanje usredsredi upravo na osuđene seksualne prestupnike.

Njeno putovanje započelo je ubrzo nakon slučaja grupnog silovanja iz 2012. godine.

„Silovatelji su proglašeni čudovištima i ljudi su se kolektivno zgražavali nad njima", priseća se ona.

„Bili smo toliko šokirani njihovim ponašanjem da smo ih posmatrali kao 'tuđine' - potpuno odvojene od nas i naše kulture."

Kao istraživačica, ona je želela da se usredsredi na široko rasprostranjen doživljaj da silovatelji imaju tradicionalnije i represivnije stavove prema ženama.

„Ali da li se ovi muškarci toliko razlikuju u svojim razmišljanjima o ženama kao što mi mislimo?", pita se ona.

„Bilo ko može da bude silovatelj"

Doktorka Madhumita je intervjuisala više od 100 osuđenika za silovanje u delhijskom zatvoru Tihar, opisanom kao jednom od najvećih zatvorskih kompleksa u Južnoj Aziji.

Svi su oni imali da ispričaju svoju priču; grupni silovatelj koji je tvrdio da je pobegao odmah posle incidenta, čistač hrama koji je rekao da je bio „isprovociran" da siluje petogodišnju devojčicu, i mladić koji je tvrdio da je bio u dobrovoljnoj vezi, ali da je optužen za silovanje kada je porodica njegove devojke saznala da su oni zajedno.

Posebno ju je potresla priča o petogodišnjoj žrtvi silovanja i odlučila je da upozna njenu porodicu.

„Kad je čuo da je njegova ćerka silovana, otac devojčice je doživeo nervni slom i napustio je porodicu", kaže doktorka Madhumita.

„Majka je bila ta koja je otišla u policiju i izborila sa se sa svom papirologijom da bi prijavila zločin, bez mnogo nade da će pravda biti zadovoljena."

Doktorka Madhumita je želela da razume stavove ovih muškaraca prema ženama i kako njihovo razmišljanje doprinosi endemskom seksualnom nasilju.

„Uprkos razlikama u prirodi samog zločina, zajednička tačka bio je osećaj polaganja prava na žene, što dalje ukazuje na mušku privilegiju u našem društvu", kaže ona.

Među prestupnicima ona je zatekla akutno okrivljavanje žrtve i teško nerazumevanje pojma dobrovoljnog pristanka na seks.

Njeno istraživanje, kao i Tarini nalazi, srušilo je rasprostranjeni mit da se „silovatelji često smatraju neznancima koji vire iz senke", kaže ona.

„Ali u ovom slučaju, većina je poznavala žrtve.

„I zato je lako shvatiti da bilo ko može da bude silovatelj - to ni na koji način nisu nikakvi posebni muškarci."

Prethodni podaci pokazuju da su u ogromnoj većini slučajeva silovanja žrtve poznavale počinioce - Indijski nacionalni zavod za statistiku kriminala navodi taj broj kao 95 odsto 2015. godine. Aktivisti smatraju da bi to mogao da bude razlog za nedovoljno prijavljivanje zločina.

„Neprijavljivanje je problem zato što su počinioci uglavnom poznati žrtvama i u igri su razne vrste dinamika koje prisiljavaju žrtve i njihove staratelje da ne prijave zločin", rekao je doktor Anup Surendranat, izvršni direktor Projekta 39A, organizacije za socijalnu pravdu.

Među onim zločinima koji se prijave, samo najbrutalniji i najšokantniji završe u vestima.

Da li je smrtna kazna odgovor

Indija nije usamljena kad je u pitanju visoka stopa slučajeva silovanja.

Ali mnogi veruju da patrijarhalno društvo i neravnoteža među polovima samo pogoršavaju stvar.

Kao što je indijski dopisnik Soutik Bisvas primetio: „Silovanje se sve više koristi kao instrument da se nametne moć i zastraše bespomoćni u Indiji."

„Zemlja je postala bolja kad je u pitanje prijavljivanje silovanja.

„Ali loša vest je da haotični krivično-pravosudni sistem ostaje ranjiv na političke pritiske i dozvoljava mnogim optuženima da prođu potpuno nekažnjeno - sa malo ukupnog broja presuda za silovanje."

Vlasti jesu usvojile strože zakone posle grupnog silovanja i ubistva iz 2012. godine, uključujući i primenu smrtne kazne u retkim slučajevima.

Ali i Tara i doktorka Madhumita se slažu da smrtna kazna ne nudi dugoročno rešenje.

„Velika sam pobornica reforme i rehabilitacije", kaže doktorka Madhumita.

„Treba da usmerimo pažnju na strukturalnu društvenu promenu koja se bavi asimetričnim odnosom moći između muškaraca i žena u ovoj zemlji."

Tara je saglasna.

„Moramo da preusmerimo pažnju na aktivnog činioca u ovom zločinu, a aktivni činilac je muškarac", kaže ona.

„Kako da ih zaustavimo? Tako što ćemo ih učiti da budu bolji još od detinjstva."

Nijedan od muškaraca koje je Tara intervjuisala, iz svih društvenih slojeva, nije imao nikakvu vrstu seksualne edukacije u školi. „

Umesto toga, znanje obično stiču od legendarnog hvalisanja po svlačionicama, od prijatelja koji su jednako neupućeni kao i oni, i iz pornića i od seksualnih radnica."

Mnogi od njih takođe su prisustvovali nasilju u detinjstvu.

„Pored toga što su gledali kako otac tuče majku i nisu dobijali dovoljno ljubavi kao deca, suočavanje sa stalnim nasiljem koje vrši otac i/ili drugi stariji muškarci tema je koja se ponavlja iznova i iznova kod mojih subjekata, u čitavom klasnom spektru", piše ona.

Njeno istraživanje takođe je zaključilo da su muškarci odrasli s osećajem da u potpunosti polažu pravo na moć nad ženama.

Zašto, dakle, muškarci siluju?

„Ne postoji jedan jedini odgovor, pošto je silovanje složen zločin", kaže doktorka Madhumita.

„Svaki narativ je jedinstven i krajnje subjektivan - neki su učestvovali u grupnom silovanju, neki su poznavali žrtve, dok su neki silovali potpunu neznanku.

„Postoje i sasvim drugačiji tipovi silovatelja - silovatelj iz besa, sadistički silovatelj, serijski silovatelj."

Ali ona ističe činjenicu da ti muškarci mogu da budu bilo ko; muževi, kolege, bliski prijatelji, drugovi iz odeljenja ili profesori.

„Kao i većina ljudi u ovoj zemlji, i ja sam imala neke grube pretpostavke o tome šta ću zateći po ćelijama, što je uglavnom bilo zasnovano na onom što sam viđala po bolivudskim filmovima", kaže ona.

„Vidno zastrašujući ljudi - možda sa ožiljcima i masnicama na telu i obučeni u prugastu zatvorsku uniformu.

„Plašila sam se još i da će ovi ljudi da se ponašaju neprimereno prema meni i dobacivati mi uvredljive komentare i da će mi čitavo iskustvo biti neprijatno."

Ali ona je brzo shvatila da oni nisu deo homogene grupe.

„Što sam više vremena provodila razgovarajući s njima, slušajući njihove životne priče, izgledali su mi sve manje neobično ili izuzetno, što je upravo ono što svi moramo da prihvatimo."

Ona poziva na kolektivnu introspekciju društva kako bi se ono izborilo sa pitanjem rodnog nasilja, oslanjajući se na koncept britanske profesorke Liz Keli da se seksualno uznemiravanje nalazi na istom kontinuumu na kom različiti oblici seksualnog nasilja prelaze iz jedne nijanse u drugu.

„Ideja da bi muškarci oko nas mogli da budu opasni deluje zastrašujuće, ali ona nije nova", kaže ona.

„Živimo u patrijarhalnom društvu i možda vas niko neće silovati, ali taj autoritet i dominacija nad vama mogu da se manifestuju na mnogo različitih načina.

„A društvo je normalizovalo veći deo toga."

Ona govori o svakodnevnoj mizoginiji koja se nalazi na donjem delu tog istog spektra - stvari kao što su seksizam na radnom mestu i ulično uznemiravanje - i kako ona prolazi neprimećeno ukoliko se situacija ne otrgne kontroli.

„Naljutimo se kad saznamo da je silovatelj komentarisao izbor odeće žrtve i iskoristio to kao izgovor da je siluje. Ali zašto smo mi toliko zgroženi time?", kaže ona.

„Zašto toliko iznenađuje kad svakodnevno ponašanje koje smo normalizovali postane prenaglašeno i potom se manifestuje u nekom ekstremnijem obliku?"

„Kad na kraju pričam sa silovateljem, vidim da njihov društveni rečnik i izgovori za njega dela zapravo proističu iz društvenih komentara na kojima je odrastao."

Šta mora da se uradi da bi se ublažio ovaj problem?

Doktorka Madhumita Pandej predlaže:

  • Više zatvorskog istraživanja i društvene rehabilitacije osuđenih seksualnih prestupnika
  • Pružanje platforme za glasove žrtava
  • Policijska obuka da bi se unapredio pristup pravdi za žrtve rodno zasnovanog nasilja
  • Javna svest i prihvatanje pre nego što realno može da se ostvari bilo kakva promena
  • Seksualno obrazovanje na školskom nivou

Doktorka Madhumita sada radi na programu rehabilitacije kako bi pomogla da se promeni nakaradno razmišljanje o seksualnim prestupnicima u Indiji.

„Volela bih da vidim kako se program Obuke za rehabilitaciju seksualnih prestupnika (SORT) sprovodi u Indiji, gde mogu da se organizuju grupne ili pojedinačne sesije zajedno sa drugim aktivnostima koje bi srušile mitove o silovanju, baš kao i izmenili arhaični stavovi prema ženama."

„To je nešto sa čim se verovatno budim i odlazim na spavanje sve vreme. I to mi daje veliku nadu."

Autor: BBC News na srpskom

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Impuls Teme

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU