fbpx

Dragan Vasiljković foto Vijesti.ba

 foto: Vijesti.ba

Zakonom je zabranjeno podići spomenik žrtvama genocida u Srebrenici ili Muzej genocida, memorijal pobijenim civilima na Ovčari ili žrtvama opsade Sarajeva. A ako se neko drzne da podigne takav memorijal, i za takve slučajeve je zakon spreman. Zakon predviđa uklanjanje memorijala ukoliko se utvrdi da je “posvećen događaju koji nije u skladu sa tekovinama oslobodilačkih ratova Srbije”. Koga briga za realnost i činjenice, ono što se ne uklapa u lažnu viziju o oslobodilačkoj tradiciji, to ne postoji. Umesto kulture sećanja imamo zakonom propisanu kulturu zaborava, falsifikata, ruganja žrtvama, laži i civilizacijskog sunovrata.

Autor Tomislav Marković

“Osmi maj je dan sjećanja. Sjećati se, to znači biti toliko iskreno i čisto svjestan jednog događaja da on postaje dio sopstvene nutrine. To predstavlja veliki izazov za našu istinoljubivost. Danas se prisjećamo sa tugom svih žrtava rata i nacističke strahovlade.

Posebno se prisjećamo šest miliona Jevreja, koji su ubijeni u njemačkim koncentracionim logorima. Prisjećamo se svih naroda koji su stradali tokom rata, a prevashodno neizrecivog broja građanki i građana Sovjetskog Saveza i Poljske, koji su izgubili svoje živote.

Kao Nijemci sjećamo se sa tugom i sopstvenih sunarodnika, koji su izgubili svoje živote kao vojnici, prilikom bombardovanja, kao zarobljenici ili prilikom protjerivanja. Sjećamo se svih ubijenih Roma, homoseksualaca, duševnih bolesnika, inovjernih – koji su zbog vjerskih ili političkih ubjeđenja izgubili svoje živote. Sjećamo se strijeljanih zarobljenika. Sjećamo se žrtava otpora u svima od nas porobljenim državama.

Kao Nijemci klanjamo se sjenima svih žrtava njemačkog otpora: građanskog otpora, vojničkog otpora, vjerskog otpora, otpora radnika i sindikalista, otpora komunista. Prisjećamo se i svih onih koji nisu pružali aktivan otpor, ali su prigrlili smrt umjesto da djelaju protivno svojoj savjesti.”

Mukotrpan rad na kulturi sećanja

Tako je govorio predsednik SR Nemačke Rihard fon Vajceker 8. maja 1945. godine, u Saveznoj skupštini u Bonu, u govoru pod naslovom “Povodom četrdesete godišnjice okončanja rata u Evropi i nacionalsocijalističke strahovlade”. Stao je ispred Nemaca i bez ikakve rezerve preuzeo odgovornost za jezive zločine počinjene u njihovo ime. Vajcekerov govor jedan je od kamena temelja suočavanja s prošlošću i izgradnje kulture sećanja. Bio je to bolan proces, nije ni lako ni jednostavno priznati odgovornost za Holokaust, za svetski rat, za milione mrtvih, za zločine nepojmljive ljudskom umu, nije lako prihvatiti krivicu i odati poštovanje žrtvama, te istrajno raditi na rasvetljavanju najmračnijih stranica sopstvene prošlosti.

Taj proces je mukotrpan, i dalje traje, nema mu kraja, a rezultirao je nebrojenim spomen-mestima, muzejima, spomenicima, naučnim studijama, knjigama, umetničkim delima… Kultura sećanja postala je sastavni deo obrazovanja, obavezni sadržaj školskog programa, temelj na kojem se vaspitavaju nove generacije. Teme koje se tiču odnosa prema nacističkoj prošlosti neprestano su predmet ozbiljnih javnih debata, nema prostih i podrazumevajućih recepata, do rezultata se može stići samo velikim intelektualnim i moralnim naporom.

Kako je proces suočavanja s prošlošću i stvaranja kulture sećanja napredovao, tako su rasli i demokratski kapaciteti Nemačke, njihova povezanost je direktna, što je ubedljivo dokazao Helmut Dubil u knjizi “Niko nije oslobođen istorije” u kojoj je analizirao rasprave u Bundestagu o nacionalsocijalističkoj vlasti. Pri kraju knjige Dubil piše: “Nadam se da sam uspeo da pojasnim vezu između nesposobnosti Nemaca da preuzmu kolektivnu odgovornost za svoju istoriju i notorne nerazvijenosti demokratskih vrlina u njih. Osnovna demokratska vrlina ogleda se upravo u tome da se u političkom prostoru toleriše građansko pravo ‘drugog’”.

Ratni zločinci pod zaštitom države

A gde smi mi u celoj toj priči? Nigde, bar kad je reč o zvaničnoj politici sećanja koju determinišu vladajuće elite. Fondacija Kapetan Dragan koju vodi osuđeni ratni zločinac Dragan Vasiljković nesmetano deluje u Srbiji, gde skuplja potpise za oslobađanje Zvezdana Jovanovića, atentatora koji je ubio Zorana Đinđića. Sad su otvorili i kancelariju u Banjaluci, Vasiljkoviću je tu domaćin bio Siniša Vidović, zamenik predsednika Ujedinjene Srpske. Vasiljković je osuđen za zločine počinjene u Hrvatskoj, a za ono što su njegovi dobrovoljci radili po Bosni i Hercegovini nije čak ni optužen, iako su o tome govorili mnogi akteri rata na raznim sudskim procesima, uključujući i ratnog zločinca Zdravka Tolimira. Nema Vasiljković problem da posle svega dođe u Bosnu i da tu otvori svoju filijalu, a još manji problem imaju banjalučke vlasti da ga ugoste.

Kapetan Dragan je naveo da je primarni cilj Fondacije „pomoć zaboravljenim, utamničenim srpskim herojima koji su po kazamatima širom sveta samo zato što su branili srpske interese, noseći srpsku uniformu i boreći se pod srpskom zastavom“. Dotični zločinac uživa podršku srpskih vlasti, sam se hvalio kako su ga, kad se vraćao sa robije, na granici dočekali navijači i sin predsednika Srbije Danilo Vučić, uručili mu ključeve od automobila, stana i vreću sa 30-ak hiljada dolara, da mu se nađe.

U Beogradu policija i država već nedeljama čuvaju mural Ratka Mladića, hapsili su Aidu Ćorović i Jelenu Jaćimović jer su mural pogodile jajima, sprečavaju aktiviste da uklone mural, sve to u saradnji sa huliganima i ekstremnim desničarima koji štite ikonu svog koljačkog sveca. Razgoropadili su se fašisti po Beogradu, pa su na Domu omladine napisali “Ratko Mladić, srpski heroj”. Nekoliko nevladinih organizacija je napravilo protest, pokušali su da uklone grafit, a za to vreme su im desničari pretili, psovali ih i vređali, sve u prisustvu policajaca u civilu koji su to mirno posmatrali. Na kraju je jedan desničar, pripadnik Levijatana, nasrnuo i udario novinarku lista “Danas” Snežanu Čongradin, izbivši joj telefon iz ruke. Tek tad su ga policajci uklonili i (valjda) priveli. Umesto da štiti one koji se opiru veličanju masovnih ubica, policija štiti fašiste, obožavaoce ratnog kriminalca i njegove freske.

Zakonom propisana kultura zaborava

U Srbiji su Vučić i njegova ekipa nacional-skakavaca ratne zločince odavno proglasili herojima, dodelili im sve moguće počasti, potpuno ih rehabilitovali i proglasili za stubove društva. Svako ko je ubijao civile tokom rata može da računa na naprednjačku podršku. Zvanična politika države Srbije je glorifikacija zločina, falsifikovanje prošlosti, neiranje genocida i nastavljanje velikosrpske politike. Ne samo da nema oficijelne kulture sećanja, već je ona i zabranjena zakonom, konkretno – Zakonom o ratnim memorijalima. Po tom bizarnom zakonu, mogu se graditi samo spomenici koji su “u skladu sa tekovinama oslobodilačkih ratova Srbije”, jer Srbija nikakve druge ratove sem oslobodilačkih nije vodila.

Dakle, zakonom je zabranjeno podići spomenik žrtvama genocida u Srebrenici ili Muzej genocida, memorijal pobijenim civilima na Ovčari ili žrtvama opsade Sarajeva. A ako se neko drzne da podigne takav memorijal, i za takve slučajeve je zakon spreman. Zakon predviđa uklanjanje memorijala ukoliko se utvrdi da je “posvećen događaju koji nije u skladu sa tekovinama oslobodilačkih ratova Srbije”. Koga briga za realnost i činjenice, ono što se ne uklapa u lažnu viziju o oslobodilačkoj tradiciji, to ne postoji. Umesto kulture sećanja imamo zakonom propisanu kulturu zaborava, falsifikata, ruganja žrtvama, laži i civilizacijskog sunovrata.

(Par)lament nad savešću ljudskom

Kako se u nemačkoj Skupštini govori o prošlosti, zločinima i sećanju videli smo na primeru Vajcekerovog govora, a sličnih primera bi se moglo mnogo navesti. Za razliku od tih metiljavih Nemaca koji osećaju grižu savesti i stalno se nekom izvinjavaju, poglavito žrtvama nacizma, srpski Parlament nije tako bolećiv. Poslanici koji pripadaju naprednjačkoj većini neguju potpuno drugačiji koncept govora o mučnim temama.

Dok je trajala bitka oko murala, poslanici Srpske napredne stranke su ovako zborili: “Kad smo kod Haškog tribunala, a vezano za napade na mural Ratka Mladića, dozvolite da kažem, evo ja lično, a verovatno i najveći broj građana, ne priznajemo Haški tribunal. (…) Kada smo već kod Ratka Mladića, evo, ja kažem da je Ratko Mladić srpski heroj”. Tako je govorio Marko Atlagić, istoričar, doktor nauka, poslanik SNS-a, a sličnih hvalospeva masovnom ubici, čoveku koji je izvršio genocid moglo bi se naći na stotine. Poslaničke pohvale Mladiću izrečene su sa skupštinske govornice ne zato što poslanici veruju da je dotični heroj i da je branio srpski narod, već upravo zato što je izvršio genocid.

Prošlo je više od četvrt veka od genocida u Srebrenici, a predstavnici građana u Parlamentu, kao i praktično svi visoki državni funkcioneri ne priznaju da je genocid izvršen, negiraju sve što mogu i drže sopstvene građane u statusu saučesnika. Uz nemi pristanak većine građana koji nit romore nit govore na temu prošlosti. Bilo je prošlo nešto manje godina od završetka Drugo svetskog rata kad je poslanika SDP-a Karlo Šmid u Bundestagu ovako govorio, citirajući potresne reči iz knjige “Bekstvo u mržnju” Eve Rajhman: “Bili smo oportunisti i ravnodušni. Volja za slobodom nije živela u nama, i više nismo znali šta je pravo. Osećamo da nam je život osiromašen jer više nema naših sugrađana Jevreja: nedostaje nam njihov duhovni podsticaj, njihov podsticaj u privredi, nedostaju nam kao ljudi koji bi nas, već samim tim što su kao mi a ipak drugačiji, neprekidno opominjali na građenje boljih odnosa među ljudima, na pravičnost i čovečnost. Na našu sramotu i na našu štetu, tada nismo čuli tu opomenu. To što je sada više ne čujemo, oplakujemo kao bolan gubitak. Dan u kome će ove rečenice odražavati misli većine Nemaca mogao bi da opravda nadu da su oni ozdravili od bolesti mržnje”.

Jedini izlaz

Ništa slično ne može se čuti u srpskom parlamentu, i ko zna kad će moći da se čuje. Kad bi neko govorio poput Vajcekera ili Šmida, odmah bi bio proglašen izdajnikom, autošovinistom, zatočnikom duha samoporicanja, antisrbinom, slučajnim Srbinom, izrodom… Mi i dalje patimo od bolesti mržnje, a čak i ne vidimo da smo bolesni, već svakog ko nam na to dobronamerno ukaže, svakog ko jasno i glasno kaže šta su radili u ratu ti vrli “srpski heroji” – proglašavamo srbomrscem. Sve je totalno pervertirano i izopačeno, a drugačije ne može ni da bude u društvu koje slavi ubice i utamanjivanje nevinih ljudi smatra najvećom vrlinom.

Kultura sećanja je jedini izlazak iz spirale nasilja i zla, jedini način da se izlečimo od bolesti mržnje. Ukoliko ne stanemo pred ogledalo i pošteno priznamo šta smo radili, ukoliko ne smognemo snage da priznamo krivicu, zauvek ćemo ostati zarobljeni u limbu poricanja, mržnje i moralne propasti. S tim što to “zauvek” neće trajati baš dugo, društvo utemeljeno na zločinu jednostavno ne može opstati. Ko je još sagradio svoju sreću na smrti desetina hiljada i na patnji miliona nevinih ljudi? Ne gradi se kuća na masovnoj grobnici. To prosto ne biva.

Na suočavanju s prošlošću i izgradnji kulture sećanja udarnički rade Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava, Žene u crnom, Inicijativa mladih i druge organizacije, kao i brojni aktivisti i pojedinci iz intelektualne i medijske sfere. Ogroman posao je već urađen, sve je već spremno za sveobuhvatnu promenu ovog razvaljenog društva ogrezlog u poricanje i ravnodušnost. Jedino nedostaju resursi i kanali za sprovođenje u delo istinske politike sećanja, jer je sve u rukama vlasti koja veliča zločin. To je več odgovornost građana Srbije, moraće sami da odluče da li i dalje žele da žive sa hipotekom zločina na plećima. Vremena za promenu kursa je sve manje. Izbor je jednostavan: ili kultura sećanja ili ništa.

tacno.net

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Industrija - 11.7%
Toplane i privatna ložišta - 15.8%
Institucije vlasti - 72.5%

Ukupno glasova: 120
Glasanje u ovoj anketi je završeno

Impuls Teme

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU