fbpx

Ako bismo jednom rečju morali da opišemo naš svet to bi bila reč – preopterećenost. Previše svega. Previše informacija istovremeno. Previše protivrečnosti. Previše zahteva.

Fotografije citalaca Predrag Trokicic 01 5

Ako bismo jednom rečju morali da opišemo naš svet to bi bila reč – preopterećenost. Previše svega. Previše informacija istovremeno. Previše protivrečnosti. Previše zahteva. Baton ruž, Nica, Istanbul, Vircburg, Minhen. Sve se dešava istovremeno. Sve iziskuje saosećanje, razmišljanje, odlučnost i – pažnju. Previše. Ali stvarnost ne zna za milost. Moramo na to da se naviknemo. Kao što se čovek koji dolazi sa sela navikava na gradsku buku. Sa samo jednom razlikom: za nas nema povratka na selo.

U SAD policija ubija Afroamerikance. Govorimo o policijskom nasilju i rasizmu. Onda Afroamerikanci ubijaju policajce. Reagujemo na to i raspravljamo o opasnostima koje vrebaju u društvu koje se raspada. U Nici čovek kamionom ubije više od 80 ljudi. Našu pažnju ponovo usmeravamo ka Evropi i brinemo zbog islamskog terorizma. U Vircburgu jedan sedamnaestogodišnjak, izbeglica iz Avganistana, napada putnike u vozu i ubiju ga. Raspravljamo o razlikama između terorizma i postupaka poremećene osobe, o izbegličkoj politici i tvitu Renate Künast. A tu je još i Turska, državni udar, pa protivudar. A sada i Minhen. I jutro? A gde je kraj?

Imamo novo računanje vremena. Prvu brzu godinu smo imali pre samo pet godina. Bila je to 2011. Seća li se toga još neko? Odlazak zbog plagijata nemačkog ministra odbrane Guttenberga, revolucije u Egiptu i Libiji, masakr Andersa Behringa Breivika, cunami u Japanu i katastrofa u Fukušimi, te nemačko odustajanje od atomske energije. Sve se to odigralo u samo jednoj godini, a danas nam se čini kao letnji program. Ali nas osećaj preopterećenosti još od tada ne napušta.

Niko nema toliki raspon pažnje i toliko saosećanja koliko nam je danas potrebno. Saosećanje nije neiscrpno. Potrebno je vreme da se ono obnovi. Potpuno emocionalno pražnjenje slede emocionalna iscrpljenost i ravnodušnost. I užasnutost, možda i sram zbog nas samih.

Sve se ubrzava. Takva tvrdnja iznesena u eri brzog života sama po sebi deluje besmisleno. Ali je ona tačna. Brzina se povećava i gubi se kontrola. Na grčkom je kybernetes osoba koja upravlja, koja se stara da ostane na kursu. Kibernetika je nauka o upravljanju sistemima. Naša stvarnost je kibernetska katastrofa. Naša sposobnost da zadržimo pravac opada sa ubrzanjem tempa koji nam je nametnut. Kočnice nisu otkazale, jer ih ni nema. Vanredno stanje je naše normalno stanje.

Sa ubrzanjem raste i strah. Nije slučajno što se istovremeno šire terorizam i populizam. Oba fenomena žive od straha. Strah je najveća pretnja civilizaciji, a njegova kontrola je najveće dostignuće ljudske civilizacije. Ali neko ko se već boji, zna da je to lako reći.

Živeti danas nije nimalo lako. Svesni smo da globalizacija i internet neće nestati. Hajde da se prilagodimo, da naučimo. Trenutno može dosta toga da se nauči o društvu i ljudima. Slutimo da je Helmut Schmidt bio u pravu kada je još 1997. napisao: “Bez brige o građanskim vrednostima naše društvo će postati politički plen različitih interesa”. To je, s obzirom na razjedinjena zapadna društva, blago rečeno. Savez je krhak, jer bledi ono što nas je povezivalo.

Zašto je to tako? Možda zato što je i demokratija smrtna. Ako ona ne ispuni svoja obećanja, zameniće je nešto drugo. Zapad nikada nije obećavao jednakost. Ali pravdu jeste. Ljudi su prevareni. U filozofiji poznajemo “prirodni pogrešan zaključak”: samo to da nešto postoji ne znači i da je ono dobro. Ali postoji i moralni pogrešan zaključak: sama činjenica da mi neku osobinu smatramo pozitivnom, ne znači da je ona prirodna. Možda je pogrešan moralni zaključak vera da svi ljudi žele da budu razumne i dobre demokrate. Možda ima priličan broj onih koji žele da budu nikogovići.

Filozof i bivši britanski veliki rabin Jonathan Sacks podsetio nas je jednom da optimizam i nada nisu isto. Optimizam je vera da će biti bolje. Nada je vera da ćemo zajedno učiniti sve da bude bolje. Optimizam je pasivna, a nada aktivna vrlina. “Ne morate biti hrabri da biste bili optimista”, rekao je Sacks, “ali vam je potrebno puno hrabrosti da biste se nadali”.

Der Freitag, Jakob Augstein  23.07.2016.

Preveo Miroslav Marković

Peščanik

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU