fbpx

Orson

Orson Vels, jedan od najvećih sineasta i umetnika XX veka, bio je nesvakidašnje šarmantan kozer. Njegove anegdote – ili prepričavanje tuđih – doživljaji i uspomene uvek su na ivici konfabulacije i ponekad je teško poverovati u njih.

Njegova maštovitost je verovatno mnogo dugovala enciklopedijskom poznavanju istorije, umetnosti i popularne kulture. Te eksplozivne mešavine tračeva i biografija poznatih Orsonovih savremenika svakako su odraz njegove neprestane potrebe za dramaturgijom i narativnošću, čak i kada zbog njih postaje senzacionalista, kontradiktoran, politički nekorektan, zajedljiv i ciničan. Međutim, sve su to bili elementi njegovog kreativnog genija koji ga je učinio, između ostalog, velikim filmskim opsenarom XX veka.

Delovi koji slede i koji ilustruju pomenuto preuzeti su iz knjige Na ručku sa Orsonom koju je objavio beogradski LOM (prevod: Flavio Rigonat). Ona predstavlja zbirku razgovora slavnog sineaste i njegovog prijatelja, glumca i režisera Henrija Džeglama iz ’83, ’84 i ’85. godine.

O Tenesi Vilijamsu

HENRI: Zar nije užas, ovo s Tenesi Vilijamsom? Jesi čuo kako je umro?

ORSON: Samo da je to bilo noćas. Kako je umro?

HENRI: Imao je neku posebnu vrstu lule, da udiše nešto. l odjednom nije mogao ni da guta ni da diše, ni da. ..

ORSON: Neki dop? lli sendvič sa rozbifom?

HENRI: „Prirodna smrt.“ A onda su prešli na „nepoznate uzrokeke.“ Misterija.

ORSON: Voleo bih da budem neko ko umre sam u hotelskoj sobi – samo da se izvmem, kako se to nekad radilo.

Ken Tjunan[1] je znao smešnu priču koju nikad nije objavio. 0n i Tenesi otišli su na Kubu, kao Kastrovi gosti. I bili su u kancelariji velikog vođe, bilo je tu raznih ljudi, bliskih El Šefeu, sve sa Če Gevarom. Tjunan je natucao španski, a Kastro je prilično dobro govorio engleski, i baš su se raspričali. Ali Tenesiju je postalo malo dosadno. Sedeo je po strani, onako za sebe, a onda se okrenuo ka Če Gevari i rekao (južnjačkim naglaskom): „Ne bilo vam teško da skoknete i donesete mi par tamalesa?“

HENRI: Možda je Tjunan to izmislio?

ORSON: Tjunan nije od onih što fantaziraju. Tenesi je to sigurno rekao nekom. Ali moguće da je Tjunan nakitio da je to bio Gevara.

Jesam li ti ikad pričao o njegovoj drami koju sam tako glupo izgubio, pa je otišla Kazanu? Edi Douling, koji je bio producent na Brodveju, poslao mi je dramu od pisca po imenu Tenesi Vilijams. Nisam je čak ni pročitao. Rekao sam: „Ne mogu to da radim; ne mogu sad da se bavim komadima.“ Zvala se Staklena menažerija.

HENRI: Staklena menažerija  – gospode.

ORSON: Da sam je uradio, uradio bih i sve ostale. Ogromna glupa greška.

O Sartru i Vladimiru Dedijeru

ORSON: Mislio sam da je bio veliki uspeh u Parizu. (Misli na svoj film Građanin Kejn) Kad sam stigao tamo, otkrio sam da nije. Nisu ni znali ko sam. Nisu znali za Merkjuri teatar, moju trupu, za koju sam mislio da znaju, jer sam ja znao o njihovom pozorištu. I užasno su me popljuvali. Kejn je tek kasnije postao slavan film. A onda ga je masa ljudi zaista zamrzela. U Americi je prihvaćen, ali ne i u Evropi. Prvo što su čuli bio je žestoki napad Žan Pol Sartra. Napisao je dugačak članak, četrdeset hiljada reči, tako nešto.

HENRI: Možda ga je film na neki način politički uvredio.

ORSON: Ne. Mislim da je to bilo zato što je Kejn u osnovi komedija.

HENRI: Zaista?

ORSON: Naravno. U klasičnom smislu reči. Nije od onih da padaš sa stolice od smeha, već zato što su tragične klopke parodirane.

HENRI: Nikada nisam video Kejna kao komediju. Duboko je dirljiv.

ORSON: Dirljiv je, ali i komedije mogu biti dirljive. Postoji neznatan kemp u svem tom velikom Ksanadu biznisu. A Sartr, koji nema smisla za humor, nije ni video bilo šta od toga.

HENRI: Zato?

ORSON: Kad nije bio nemački filozof, u čemu je bio dobar – kasni Hajdeger – većina onog što je pisao kao kritičar moderne scene, političke ili ne, bilo je obično proseravanje.

HENRI: A ni kao dramski pisac nije bogzna šta.

ORSON: Veoma precenjen. Ali bio je takav bog u to vreme. Prijatelji su mi zabranjivali da idem u Kafe Filip, gde je obično sedeo. Govorili su da bi to bilo neprijatno. “ldi preko puta u L’Dom, gde su tvoji ljudi, Amerikanci.”

Godinama kasnije, posetio sam Dubrovnik s jednim od mojih najdražih prijatelja na svetu, Vladimirom Dedijerom, koji je bio Titov čovek broj tri tokom Drugog svetskog rata. Tada je, povodom rata u Vijetnamu, grupa ljudi u Evropi, na čelu sa Sartrom, Bertrandom Raselom i Dedijerom, oformila komitet koji je trebalo da izvede Amerikance na sud zbog ratnih zločina. Njih trojica su bili u Dubrovniku zbog sastanka na najvišem nivou, pre nego što odu u Pariz. Dok smo prilazili, Dedijer i ja smo videli Sartra i Rasela kako sede u kafeu. Dedijer mi je rekao: “Ne prilazi im.” On je bio jedan od onih “jebi se” tipova, koji bi isto tako lako rekli: “Ajde, Sartr, ne budi mamlaz, dopašće ti se Orson.” Ali ne, rekao je: “Ne prilazi.” Bilo je čudno. Nikada to nisam shvatio. Kao da će Sartr da skine rukavicu i ošamari me njom, pozove me na dvoboj. To nije bila osamsto devedeseta, znaš već. Ne možeš ni da zamisliš Sartra kako nekog poziva na dvoboj.

O Šekspiru

ORSON: Nedavno je neko objavio podrugljivu biografiju Džozefa Konrada. Smučilo mi se već i od samog čitanja prikaza u novinama.

HENRI: Ali ne daje li to novu dimenziju, koja. ..

ORSON: Ništa. Znam da svako misli na taj način, ali ja ne verujem u to. Ne želim da slušam da je Dikens bio odvratni kurvin sin. Grozni Dikens, znaš već. Zaista mi je drago što ništa ne znam o Šekspiru kao čoveku. Mislim da je sve u onom što je napisao. Sve se to računa, u svakom slučaju.

HENRI: Neprestano pokušavam da shvatim: kako da nije bilo nikog posle Šekspira ko bi se bar malo približio njegovom geniju? I kako je moguće da jedan čovek, pre trista godina…

ORSON: Definitivno je napisao sve komade koji su nam potrebni. I to je znao. Znao je. Napisao je kratke stihove u kojima je rekao da ga niko neće dostići. Očigledno je bio neizrecivo privlačan čovek. Nikad niko nije govorio protiv njega. Svi su ga voleli. A zanimljiva su i nova otkrića o njegovoj glumačkoj karijeri, da je izgleda glumio mnogo veće uloge nego što mislimo. Sada je skoro sigurno da je glumio Jaga. Berbedž je glumio Otela. Berbedž[2] mora da je bio divan, jer ne pišeš takve komade za nekog ko to ne može da izvede. Znamo da je bio popunjen, naravno, na granici debelog, po rečenici u Hamletu, kad kraljica kaže: “Naš Hamlet je debeo i kratkog daha.”

Tajna kojom je Šekspir okružen prilično je preuveličana. Znamo dosta, recimo, o njegovim finansijskim transakcijama. Bio je veoma sposoban. Umro je veoma bogat, zahvaljujući investiranju u nekretnine. Taj kurvin sin se svime bavio! I na kraju je dobio ono što je njegov otac oduvek želeo – grb. Otac mu je bio mesar. I gradonačelnik Stratforda.

O Beketu

ORSON: (…) Ono što mene muči je kad ljudi prihvataju čitavu sferu – filmove, knjige, slike –  šta je in, šta je pase samo zato što je to već prihvaćeno kao takvo. To budi moju sumnju. Čak i kad je ispravno. Isto tako ne verujem, u literaturi, da neko može imati tako katolički ukus da iskreno voli Džojsa i Eliota i Selina. Pa ipak, mnogi ljudi prihvataju sve njih. Postoji tačka u kojoj neko zaista ne može da voli nekog ako voli onog drugog. Naše oči, naša senzibilnosti, idu samo do odredene širine.

HENRI: Ali pitam se da li ja i ti na isti način definišemo umetnost. Jer, na primer, Beket, koga inače smatram velikim…

ORSON: Složio bih se da verovatno jeste. Ali to je ono što ne shvatam – veličinu. Verujem da su ljudi u pravu kad kažu da je veliki. Ali ne mogu to da utvrdim, i…

HENRI Zašto onda veruješ?

ORSON: Jer podozrevam da nemam sluha za njega. Kao što mislim da postoji muzika koju ne shvatam. Znam kad osetim da nešto ne valja. Znam kad mislim da je nešto lažno. Znam kad je car bez odeće. Ali ne vidim golog cara kod Beketa. On mi je samo nejasan. Mislim da je Bejkon veliki slikar, ali mrzim njegove slike. Ne dovodim u pitanje njegovu reputaciju; samo nastavljam da hodam, umesto da zastanem i zagledam se, znaš već. Verujem da nema zakona i ne može biti zakona pod nebom koji govori umetniku kakav treba da bude. Moja ideja umetnosti za koju ne mislim da treba da bude univerzalna je da ona mora biti afirmativna.

HENRI: Zaista?

ORSON: Afirmativna u odnosu na život. Odbacujem sve što je negativno. Znaš, ne volim Dostojevskog. Tolstoj je moj pisac. Gogolj je moj pisac. Nisam neki fan Džojsa, mada uviđam da je on jedan od velikih pisaca ovog stoleća.

O Ficdžeraldu, Štajnbeku, Robertu Frostu

ORSON: Giganti francuske kulture odjednom više ne postoje. Niko ih nije napao, njih jednostavno nema, znaš. Vidi šta se desilo s Anatolom Fransom – nestao. Malro – nestao.

HENRI: Ali oni su mrtvi.

ORSON: Dobro, pogledaj Skotija Ficdžeralda ovde, u Americi. Nestao je još za života. Poslednjih pet godina njegovog života, nijedan od njegovih romana nije preštampavan. Nigde nisi mogao da ih kupiš. Fokner nestaje. A dominirao je čitavim svetom, ne samo u Americi, već posebno u Evropi. Bože, on postaje nevidljiv. Štajnbek, siroti čovek. Bio je veći talenat nego što mu je to ikad iko priznao. Ali njegove su mane do te mere bacile senku na njegov talenat da je nestao, znaš? Bio je užasno dobar čovek. Pisci nisu obavezno jako dobri ljudi na svetu. Robert Frost je bio gnevan čovek – ali ko zna – možda samo grub prema gnjavatorima. Kad bi mu neko prišao, rekao bi: “Da? Napolje.” Moj problem je što ja kažem: “Ostani još deset minuta”, a ljudi i dalje kažu da sam govno!

[1] Kenneth Thynan (1927 – 1980), negleski pozorišni kritičar i pisac.
[2] Richard Burbage (1567 – 1619), veliki pozorišni glumac u Engleskoj. Najpoznatiji glumac Šekspirove trupe Gloub teatar.

 glif.rs

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU