fbpx

Bodler suđenje

Samo nekoliko meseci posle procesa Floberu, Pariški sud za prestupe ponovo tuži jednog pisca: Bodler je optužen za povredu javnog morala. Optužbu je zastupao već dobro znani i proslavljeni „poznavalac“ književnosti carski tužilac Ernest Pinar. Posle neuspeha na Floberovom procesu, trudio se svim raspoloživim sredstvima da osude Bodlera. Očigledno da je u njegovoj bogatoj praksi nedostajao jedan „književni“ trofej. A nije ni slutio da će zahvaljujući Floberu i Bodleru uči u istoriju književnosti.

Avgusta 1857. godine Bodler je izveden pred sud Drugog carstva. To je i prvi susret pesnika i francuske javnosti. Suđenje je pobudilo veliko interesovanje publike i francuske štampe.   

Probisvet, i narkoman, i ludak

Do tada malo poznati pesnik našao se iznenada u žiži interesovanja. Radoznali novinari su čeprkali po njegovom privatnom životu. Parižani su kupovali «optuženu» knjigu, književnici su sa interesovanjem očekivali rasplet suđenja. Osim Bodlera optužen je i izdavač Ogist Pule-Malasi. Obojica su sa strepnjom pratili tok suđenja, slušajući pažljivo neumoljive tirade Ernesta Pinara.

U pauzi kada je neumorni carski tužilac morao da predahne, novinari su u jatima opsedali optužene. O tom bledom, ovelom pesniku, od glave do pete obučenom u crno, u Parizu su pričali neverovatne priče. Bodler je u tim pričama bio i probisvet, i narkoman, i ludak. Za ljude Pinarovog kova to je dovoljan razlog da se posumnja i u njegove stihove. Od svih maštovitih i pikantnih priča, najbliža istini bila je ova. Bodler je rođen u braku mlade i lepe Karoline i starog Fransoa Bodlera. Za svoje pretke po ocu i majci napisao je «moji preci ludaci i manijaci» . Bodlerovo detinjstvo bilo je beskrajno srećno. Mlada žena udata za starog, nevoljenog supruga svu ljubav poklanja sinu. Ona ga neprestano mazi, kupuje mu igračke, vodi u šetnju Bulonjskom šumom, poverava mu svoje tajne.

Ovaj «decji raj» smrću starog Bodlera pretvara se u pakao. Karolina Bodler se udaje za mladog, privlačnog oficira i zanesena svojom strašću i srećom potpuno zanemaruje sina. Navikao na majčinu ljubav i nežnost on je neizmerno pogođen njenom nepažnjom.

U jednom pismu koje joj je godinama kasnije napisao, kaže: «Postoji u mom detinjstvu period kada sam te mnogo voleo... Eh, bilo je to za mene divno doba ispunjeno majčinom ljubavlju. Molim te da mi oprostiš što divnim dobom nazivam vreme koje je za tebe bez sumnje bilo ružno. Ali tada si postojala samo radi mene. Bila si moj idol i moj drug.»

Celog života će Bodler tugovati za svojim detinjstvom i majčinom ljubavlju. Njen drugi suprug bio je za njega večiti neprijatelj kome će on celog života stvarati neprijatnosti.

U školi u Lionu bio je loš i nedisciplinovan učenik, u koledžu u Parizu bio je najgori; to je bila njegova osveta majci i očuhu.

Svoj udobni dom napustio je jedne večeri posle svađe sa očuhom i krenuo u neizvesnost. Želeo je da bude pisac i živi od svog pera i rada. Njegov način života bio je žestoki šamar društvu, građanskim normama i roditeljima. Prvi korak bila je veza sa jednom prostitutkom. Šarl Bodler elegantan, otmen, lepih manira kružio je londonskim sastajalištima Pariza sa neuglednom pratnjom. Umoran od ove ekstravagantne igre želi da napusti Pariz. Ukrcao se na brod za Indiju u traganju za danima koji su zauvek prošli. Ali egzotični pejzaži, neobična putovanja i uzbudljivi doživljaji nisu ga posebno impresionirali.

Po povratku u Pariz dobio je deo očevog nasledstva i tada počinju njegovi nezaboravni dani raskoši i obesti. Na ostrvu Sen Luj iznajmio je veliki, raskošni stan prepun skupih persijskih tepiha, stilskog nameštaja, slikama velike vrednosti. O njegovom stanu i gozbama koje je priređivao pričali su bajke.

Našao je novu pratilju prelepu meleskinju, glumicu Žanu Dival. Ona nije obrazovana i senzibilna ali je bila pravi ukras u njegovom luksuznom domu. Majci i očuhu je napisao: «Ovoga puta gospođo ambasadorka i gospodine ambasadore mnogo sam vas razmazio. Vaša snaha nije prostitutka vec glumica.» Svoje nasledstvo Bodler je nemilice rasipao i ubrzo izgubio veći deo svog bogatstva. Napustio je svoj stan na ostrvu Sen Luj, prodao nameštaj, slike, sve vredne stvari. Njegov život je sve dublji pad. Jedina svetlost je njegova poezija i njegov dar koji ga čuva potpunog mraka.

Siromašan i usamljen pesnik se seli iz hotela u hotel, iz vlažnih soba u svratišta, pozajmljuje novac, gladuje i vodi svuda Žanu Dival.

Ona vise nije glumica, a njena tamnoputa lepota vene. I sama nesrećna neprestano pije, drogira se i vređa ga. Bodler ne može da piše, ne može da je ostavi i u trenutku očajanja piše majci: «Primoran sam da pišem noću da bih imao mira, da bih izbegao nepodnosljivo mučenje žene sa kojom živim.» Ovaj nesređeni i sirotinjski život pokusao je da prekine pokušajem samoubistva 1845. godine. Godina 1848. bila je revolucionarna i mnogi pisci aktivno učestvuju u ovim značajnim istorijskim događajima. Bodler im se priključio obučen u radničku bluzu, spreman da ruši sve društvene okove. Te godine je izdao list koji ukazuje na njegove moguće politicke ambicije. List «Javni spas» izlazio je veoma kratko i nije proslavio svog izdavača.

Bodleru sudili dva puta posle smrti

U to vreme slučajno je pronašao pripovetku američkog pisca Edgara Alana Poa u jednom časopisu. Oduševljen je njegovom prozom i da bi mogao da ga čita uči engleski jezik. Danima se trudio prevodeći Edgara Alana Poa jer je hteo da upozna sa njegovim delima francusku publiku.

Radoznali novinari su nestrpljivo pratili nastavak suđenja, beležeći sve Pinarove oštre napade. Uvaženi carski tužilac više puta je ponovio: „Gospodo, njegovi stihovi su nemoralni. Knjigu treba zabraniti“. Pesnik je bledeo, stiskao pesnice i gutao suze. Knjigu u koju je uložio najbolji deo svoga života, oklevetali su i proglasili nemoralnom. Ima li većeg udarca za jednog pisca. I sta hoće ti lažni branioci morala, ljudi koji sve vide kroz paragrafe i glupe malograđanske norme. On je iskren, bez ljušture i lažnog sjaja iza koga mnogi kriju svoju gnusobu.

Bodler se na suđenju nije mnogo branio, a kasnije je napisao: „A vi ste bili dovoljno mali da zaboravite da se Francuska zgražava pred poezijom, nad poezijom, da ona voli samo gadove, da svakoga koji nastoji da piše pravilnom ortografijom smatraju čovekom bez srca... Što se tiče osećanja, srca i drugih ženskih gadosti setite se duboke reči Lekonta de Lila: `Svi elegičari su hulje`. Gade mi se vaši akademičari. Gade mi se vaši liberali. Gadi mi se tekući stil. Gadi mi se progres. Ne govorite mi više nikada o govornicima ničega“.

Ovo njegovo pismo, napisano nekoliko godina pre smrti, kao i da je odgovor na tužbu carskog tužioca, koju nije svojevremeno izrekao. Posle višečasovnog suđenja sud donosi odluku da se od 13 „optuženih“ pesama, 6 ukloni iz knjige. Šarl Bodler je osuđen na kaznu od 300 franaka, a izdavač na kaznu od 100 franaka. Posle Bodlerovog suđenja slavni Viktor Igo je izjavio: „To je retko odlikovanje koje može da podeli sadašnji režim“.

Ali ovaj proces jos nije bio završen. Velikom pesniku Francuzi „nisu dali mira“ ni u grobu. Mnogo godina posle pesnikove smrti obnovili su proces želeci da isprave raniju grešku i rehabilituju Bodlera. Prva obnova procesa bila je 1917. godine, a za nju se zalagao čak ministar pravde Barto. Sud je i sada bio neumoljiv tvrdeći da nedostaju nove činjenice. Godine 1925. nekoliko pariskih advokata pokušavaju opet obnovu procesa. I ovaj pokušaj je neuspeo. I tako se čudesno igra između delilaca pravde i prkosnog pesnika nastavila i u ovom stoleću. A „osuđena“ knjiga je do danas doživela mnogobrojna izdanja u mnogim zemljama sveta. „Cveće zla“ čiji je opori miris razjario pravosuđe Drugog carstva i francuske buržuje i pored svih zalaganja suda i zakona nije ni do danas uvelo.

Verlen i Rembo.

U sudnici jednog od briselskih sudova, u toplim avgustovskim danima 1873. godine teklo je jedno veoma neobično sudjenje. Optuženi je bio „princ pesnika“ Verlen, a optužba je glasila: pokušaj ubistva i protivprirodni blud. Pored ove optužbe, iz Pariza je stigao izveštaj da je „princ Pol Verlen - bio aktivni učesnik Pariske komune. Sve okolnosti su bile protiv „princa“, mogao je samo bespomoćno da sluša optužbu i naslućuje ni malo blagu presudu.

Među radoznalima u dnu sudnice, polusakriven, sedeo je mladić koga je Verlen ,u besanim noćima, u istražnom zatvoru, krivio za svoje nevolje. Jasno se sećao večeri kada se na pragu njegovog pariskog stana pojavio šesnaestogodisnji dečak i predstavio se: Artur Rembo.

Nekoliko meseci ranije poslao je Verlenu svoju zbirku pesama „Pijani brod“ i oduševljene pohvale za Verlenovu poeziju. Verlen iznenađen dečakovim talentom pozvao ga je u Pariz. I Rembo je stigao u grad svetlosti, bez novca i prtljaga, sam, noseći samo breme sivih provincijskih dana. Genijalni dečak, nesrećan i neshvaćen u palanačkoj sredini, posle nekoliko uzaludnih pokušaja najzad se domogao Pariza. U njegovim uzavrelim dečačkim snovima Pariz je bio čudesan grad u kome su ga očekivali slava, prijateljstvo čuvenih ljudi, boemija, sloboda. Tu je bio i Verlen spreman da ga prihvati i primi u svoj dom. Čitajuci Verlena naslutio je duhovnu srodnost i pokušao da mu se približi. Ali, umesto razbarušenog boema, kako je očekivao, upoznao je tihog i darovitog čoveka.

Verlen je živeo skromno. Radio je kao službenik u opštini i povremeno obilazio pesniske salone i kafane. Imao je 26 godina, ženu, i prošlost običnog građanina. Iza tog jednostavnog okvira krio se izuzetan pesnik čiju je pravu prirodu i talenat mali broj ljudi mogao da nasluti. Pomoću prijatelja književnika iz jedne kafane ušao je u literarni salon markiza Rikarda. Markiz je, ubrzo, izdao časopis „Umetnost“ oko koga se okupila grupa pesnika a koji su nazvani Parnasovci.  

Alea

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU