fbpx

marija cudina leonid sejka

Pesnikinju Mariju Čudinu opisivali su kao „sitnu, sa snagom moćne životinje“. Iz nje je izbijala divlja priroda, reči koje je uspevala da artikuliše snagom elementarnih nepogoda. Pripadala je i sebi i drugima – svojim prijateljima, a pre svega slikaru i arhitekti Leonidu Šejki. To pripadanje je bilo daleko od savremene posesivnosti, takvo da je ostavilo trag koji traje i danas. 

Kažu da je dvoje umetnika živelo u svetu koji je zapravo bio jedna ogromna Leonidova slika. Takvi svetovi trpe konstantne napade iz stvarnosti, pa pokušavaju da se zaštite. Na primer pogledom s prozora – stan u kojem su živeli nalazio se na devetom spratu zapuštene zgrade i gledao je ka Panonskoj niziji, mada je Čudina pisala o gromadama, planinama, vulkanima, kao da je odatle videla nešto drugo nego ono što je stvarno bilo tamo.

Prvo pismo

Život Marije Čudine, te zajednički život sa Leonidom Šejkom, jeste bio nešto drugo. Tako su se i upoznali – izvan stvarnog sveta, pre svakog iskustva. Šejka ju je 1960. godine video u časopisu Mladost i odmah joj napisao pismo koje je počinjalo rečenicom „Draga Marija Čudina, do sada nisam pisao nikome koga ne poznajem, ali ja sam Vas upoznao, slučajno prelistavajući »Mladost«“.

Danas često pišemo onima koje ne poznajemo, opčinjeni njihovim profilima na dejting aplikacijama. Časopise jedva da listamo, a i kad to činimo malo šta nam zadržava pažnju. Možda se baš tamo krije neka nova Čudina, ili neki mladi Šejka, neko ko bi i nama napisao redove poput „Vi ste za mene nestvarna, neka vrsta apstrakcije. Tu je predamnom samo mali otisak Vašeg lika i Vaših misli, a nije li i to jedna prisutnost. Ipak, moj glas odlazi u neodređenom pravcu, i malo je izgleda da se čuje odjek; uostalom, neki put šaljemo pisma i na tačne adrese a ne dobijamo odgovor“. (Šejka, prvo pismo Mariji Čudini)

U svom prvom pismu pesnikinji Čudini, Šejka je obaveštava da se nalazi u vojsci, te sa nepoznatom umetnicom deli misli o usamljenosti. Možda ga je baš ta izolovanost od sveta naterala da je potraži, ohrabren njenim stihom „Tko od nas nije zauvek stranac i sam“.

On je to svoje prvo pismo završio željom: „Priznajem, želeo bih da se bliže upoznam s Vama. Marija Čudina! Od juče kada sam to pročitao dopada mi se da izgovaram to ime, izgovaram ga sa umekšanim »d«, jer to kao da je rusko prezime. Tek posle sam primetio Vašu pesmu, da, u svemu tome ima nešto što mi je blisko. »Kroz dalekozor strave vidi se nagnuta pustinja…« »nagnuta pustinja«… ne mislim samo u tome smislu da je svaka dobra umetnost bliska, nego i na drugi način, mislim na Vaše lice… Pa ako nekim čudom dobijete ovo pismo, i ako Vam to nije teško, napišite mi nešto, a dotle ja ću da mislim na Vas“.

Slikar i arhitekta

Leonid Šejka je rođen 1932. godine u Beogradu, a o početku života je kasnije zapisao: „O mom ranijem životu ukratko: u detinjstvu, ništa izuzetno. Gledajući sebe tadašnjeg, teško se prepoznajem. Vidim samo jednu tamnu svest ili, još bolje, jedan mrak u svesti. A zatim uspon, napredak, izvesno rasvetljenje, sa kojim dolazim samo do jedne potpune prosečnosti. Zabave, igranje fudbala, vezivanje kose preko noći, učenje novog šlagera za sutradan“.

Tek je krajem šezdesetih postao pokretački duh i glavni teoretičar grupe Medijala, koja je okupljala zanimljive pojedince/ke, nudila drugačije stavove i mogućnost različitih likovnih postupaka. Tu su još bili i Miro Glavurtić, Olja Ivanjicki, Siniša Vuković, Dado Đurić, Uroš Tošković, Kosta Bradić, Milić Stanković, Vladimir Veličković, Ljuba Popović, te drugi.

U tom umetničkom skupu Šejka je bio sam centar, vođa, ali među jednakima. Kažu da je zračio metafizički, intelektualno, kao superiorni mislilac i teoretičar. Oko njega su se okupljali najznačajniji umetnici tog vremena – pesnici, književnici i mislioci – od Danila Kiša, Mirka Kovača i Miodraga Pavlovića, do Vaska Pope i Živojina Pavlovića.

Istoričari umetnosti kažu da je uneo novi duh u srpsko slikarstvo, fantastiku postnadrealizma, težnju ka integralnoj slici. Do kraja života je eksperimentisao; bavio se "skupljanjem senki, osluškivanjem školjki, premeravanjem odsjaja", i zalagao se za slikarstvo koje bi integrisalo sve tekovine modernog doba.

Njegov atelje je dugo bio simbol za tajnoviti "red i lepotu, raskoš, tišinu i nasladu". I sam je ličio na svoje slike, možda najviše zato što je bio istinski tajanstven. Mada se retko smejao i tek ponekad smeškao, iz njega je zračila vedrina – savremenici kažu da je izgledao kao neko ko samo što se nije nasmejao, kao čovek koji je na pragu otkrića velike tajne.

Pesnikinja

Čudina je rođena u Lici 1937. godine. Šturi podaci su gotovo sve što je ostalo od njenog života, pa nikada nije ušla u lektiru, tuđom krivicom naravno.

Prve pesme je objavila u Poletu 1954. godine, a onda su usledile zbirke Pustinja (1966) i Tigar (1971). U dramskom monologu Paralelni Vulkani (1982.) gradi krajolik pustinjske flore i metafizičke faune u kojem je vidljiv uticaj simbolike Šejkinog slikarstva. Pisala je ne zavaravajući ni sebe ni druge.

U kratkom dokumentarnom filmu Slobodana Ž. Jovanovića, izdavač Slobodan Mašić se seća Čudine, između ostalog i jednog događaja iz 1966. godine. Pesnikinja je u to vreme ustala protiv komunističkog režima i rekla „Ne“, zbog čega je uhapšena s drugim članovima grupe Medijala. U Centralnom zatvoru su ih sačekali strašni, hladni hodnici, ali im je uprkos tome ostalo nežno osećanje, jer su verovali da se žrtvuju jedni za druge, te za ono u šta veruju. Mašić se seća kako je Čudina izgledala u tom trenutku: „Sećam se njenog malog tela“, kaže, „Odeće koju je imala na sebi. Gledam u njene oči i mislim ’bože moj’, ta Čudina je imala snagu da kaže nešto u odbranu časti svih nas“.

Po običnom računanju vremena, Marija Čudina je Beograd i svet napustila 25. septembra 1986. godine. Mnogi su se tada setili njenog stiha „Otići i ne vratiti se, to je najvrednije između svih događaja“, jer se, kao i toliki pre i posle nje, nije vratila.

Ceo njen život je izgledao kao da ga je sanjala, pa potom spakovala u stihove poput:

Sunce nije savršena stvar, jer se ne može pretvoriti u dečaka,

niti u malog psića ljubavi, koji se igra u krugu nebesa

a to, što se bez njega ne može živeti, to je samo kazna daljina

za visinu, za plavo u očima, za most preko reke.

Živela je bez Šejke čitavih šesnaest godina. Umro je u decembru 1970. godine, a Danilo Kiš je tom prilikom zapisao:

„Umro je Šejka, duša Medijale, slikar Faustovih iskušenja, i čudesno bogatih skladišta, pisac knjige Traktat o slikarstvu (za koju je dobio godišnju nagradu Nolita za 1965), u kojoj je težnja za celovitošću osnovna opsesija, u kojoj se strasno traga za sintezom klasičnog i modernog. (…) Učenik Berđajeva i egzistencijalista, on je išao kroz život kao mudrac, kao stari mudraci: pomiren sa smrću i izmiren sa životom: imajući u svom kratkom i bogatom životu kao jedinu prtljagu svoje duhovno bogatstvo, svoju umetničku savest i svoju beskrajnu dobrotu mudraca“.

„Kada bih se vratio životu (životnoj snazi)“, pisao je Šejka pred sam kraj, „Slikao bih onako kako slikanje pruža najviše radosti po uzoru na stare majstore, po cenu toga da ne budem originalan, mislim na slike sa značenjem. Sada, odlazeći, poručujem svima koji ovo slede da nastave ne bojeći se rizika. Slikanje je oblik molitve." (Poslednji zapis, Beograd 1982)

***

Jednom je Čudina, dok je s prijateljicom na balkonu jela prve jagode, rekla „Leonid i ja smo bili paralelni vulkani. Njegova lava izbacivala je bića iz drugih galaksija, moja sve planetarne i vanplanetarne tigrove“. U toj izmišljenoj fauni, između vulkanskih žarišta, buktala su dva života. I posle kraja.

XXZ Magazin

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Impuls Teme

Some Call Us Balkans

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU