fbpx

2istanbul

Orhan Pamuk nas je kroz svoje romane doveo u blisku vezu sa Istanbulom.

Istanbul Orhana Pamuka

Posle čitanja njegovog romana-eseja „Istanbul“ saznali smo ne samo razne pojedinosti o detinjstvu pisca i o njegovoj porodici već i o samom gradu, njegovoj istoriji i promenama koje je doživeo kroz vekove svog postojanja. Postajemo deo tog grada, a njegova šarenolika povest postaje deo našeg unutrašnjeg sveta.

Pamuk nas navodi da se osećamo i sami kao stanovnik Istanbula provodeći nas po njegovim skrovitim mestima i otkrivajući nam i najstrašnija mesta njegove prošlosti.

U njegovom možda najlepšem ljubavnom romanu „Muzej nevinosti“ Pamuk podiže svojevrstan muzej svom gradu. Prvo, kroz sam tekst, drugo – junak romana čuvanjem svih sitnica vezanih za njegovu ljubav prema Fusun stvara muzej njegove ljubavi prema njoj i gradu gde se ta ljubav i dogodila, a i treće – pisac zaista otvara muzej na Čukurdžumi, jednom od najstarijih delova Istanbula.

Muzej se iz teksta seli i u opipljivu stvarnost, pa ga čitalac moze i posetiti. Tamo se može videti kako se živelo u gradu na Bosforu u drugoj polovini dvadesetog veka, izloženi su plakati za filmove koji su prikazivani, garderoba koja se nosila, kao i cigarete i slatkiši koji su davno prestali da se proizvode.

Lepa je njegova definicija muzeja iz „Muzeja nevinosti“:

„PRAVI MUZEJI SU MESTA GDE SE VREME TRANSFORMISE U PROSTOR.“

I u njegovom romanu „Čudan osećaj u meni“ može se reći da grad igra značajnu ulogu. Dok pratimo sudbinu junaka Mevluta, prodavca boze i pilava na ulicama Istanbula preko četrdeset godina, pratimo i promene u njegovom gradu. Pred nasim očima grad se izgrađuje, širi, prima siromašne Anadolce, vidimo tipski obrazac kako se „uspeva“ u velikom gradu, političke i rodbinske veze ljude istih osobina u različitim gradovima na rubu velikog sveta dovode do uspeha.

Obrazac nam je poznat. Istanbul kao mesto gde se spajaju stvarnost i imaginacija čitaoca. Grad koji postoji u ravni teksta, u mašti čitaoca i kao prostor na teritoriji turske drzave.

Jergović u svojoj kritici ovog romana piše:

Negdje pred kraj romana, u jednoj skrivenoj rečenici, Istanbul prestaje biti zbiljski grad, nego se pretvara u Mevlutovu mentalnu mapu, u krvotok njegova mozga i duše, u mrežu njegovih misli. Grad kao imaginarij.(…) Ideja grada kao čovjekova mozga, njegove svijesti, podsvijesti i nadsvijesti…

3aleksandrija

Aleksandrija Lorensa Darela

Lorens Darel je ovom gradu posvetio čak četiri romana svog „Aleksandrijskog kvarteta“.

Darel je voleo da piše o mestima na kojima je boravio i koja su važna uporišta na njegovoj mentalnoj mapi. „Crnu knjigu“ napisao je za vreme svog boravka na Krfu, a njegova Grčka ostrva su  verovatno najlepša i najsveobuhvatnija studija o tom delu sveta.

Mediteran je vekovima oduševljavao umetnike a mnogi severnjaci su se doseljavali na duže ili kraće periode u toplije krajeve. Tako je Darel bio dobrovoljni izgnanik iz Velike Britanije, a utočište je privremeno našao u Aleksandriji.

Aleksandrija je glavni junak „Aleksandrijskog kvarteta“; ovaj mediteranski grad za njega predstavlja prirodni nastavak onoga što je bila antička Grčka.

„Aleksandrijski kvartet” počinje upravo ovim rečima:

Ličnosti u ovom romanu,… kao i ličnost samog pripovedača, izmišljene su i nemaju sličnosti sa bilo kojom živom osobom. Samo je grad stvaran.

U „Justini”, prvom delu Kvarteta, Darel se pita šta je taj grad, šta obuhvata reč Aleksandrija. I daje odgovore: to su hiljade prašnjavih ulica, pet rasa, pet jezika, tuce veroispovesti, to je grad beskrajnih čulnih zadovoljstava, to je velika „muljača ljubavi”.

I boje i mirisi grada su specifični; svetlost je propuštena kroz esenciju limuna, vazduh obojen crvenkastom prašinom slatkog mirisa, a tome se dodaje i vonj vrelog pločnika polivenog vodom. Ceo grad je u bojama prljavocrvene, prljavozelene, boje sleza i tamnoljubičaste, a leti je prekriven lepljivim plaštom vlage sa mora. O gradu govori kao ljubavnik omamljen lepotom voljenog bića.

U drugom delu romana, „Baltazar”, Darel govori o gradu kome se vraća iz noći u noć, potpuno opsednut njime i njegovim stanovnicima, ustvari opsednut snovima o gradu i sećanjima na njegove stanovnike.

Grad, poluizmišljen (a ipak potpuno stvaran), počinje i završava se u nama, koreni mu se nalaze u našem sećanju.

Pita se da li je i Marko Antonije delio njegovu strast prema Aleksandriji odlučivši da tu i ostane.

Da li je tu Antonije čuo omamne zvuke muzike koja ga je naterala da se zauvek prepusti voljenom gradu?

4paris 696x296

Pariz Patrika Modijana

„Postao sam zatočenik svojih uspomena na Pariz.“ (P. Modijano)

Patrik Modijano više nego ijedan drugi pisac opčinjen je gradom, fanatično opsednut kafeima, arondismanima i ulicama Pariza, kao i njegovim tajnovitima stanovnicima.

Njegova strast prema gradu poprima razmere opsesije kroz pojedine likove koji prave spiskove posetilaca boemskog okupljališta, kafea Konde, njihovih prebivališta i čudnovatih putanja po ulicama grada u „Kafeu izgubljene mladosti“ do onih u „Dori Bruder“ gde junak pokušava da uđe u trag izvesnoj Dori, petnaestogodišnjoj jevrejskoj devojčici koja se vodi kao nestala. Prateći tragove po pariskim ulicama i zgradama, on evocira i sopstvene uspomene prilikom odrastanja u pariskim kvartovima.

Njegovi romani su gotovo mapa Pariza, mogu poslužiti kao vodič putniku koji želi da doživi pravi Pariz.

Modijano obožava nabrajanja i spiskove: naziva ulica, metro stanica, kafea u kojima su voleli da sede njegovi junaci, putanja njihovih kretanja… Zatim, navodi trošne jeftine hotele gde neki od likova žive.

Nekada, neko od njih se iskrada noću i luta ulicama grada; to su trenuci vrhunske slobode, ali i izvesne melanholije, usamljenosti i straha. Noćna lutanja pustim i usnulim gradom su slika koja se često ponavlja u Modijanovim romanima i pričama, uglavnom su to ženski likovi, mlade devojke, koje u tim skitnjama imaju grad samo za sebe, i u gluvo doba nalaze neku vrstu utehe ali i osećaj prekoračenja nametnutih granica.

Kao kod Prusta, gde ukus kolačića madlena vraća uspomene na junakovo detinjstvo, tako i Modijano uzima određene adrese i ulične ćoškove za odrednice izgubljenih sećanja.

Modijano stvara neku novu, njemu svojstvenu geografiju Pariza, pa tako određeni kvartovi nose sa sobom posebnu atmosferu, postoje područja „ničije zemlje“ i nevidljive granice između delova grada koje se nikada ne prelaze. Grad se naočigled junaka menja pa oni vrlo često teško prepoznaju mesta sopstvenog odrastanja i mladosti.

Katarina Vuković

kultivisise.rs

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Da - 30.8%
Ne - 69.2%

Ukupno glasova: 13
Glasanje u ovoj anketi je završeno
Da - 40%
Ne - 60%

Ukupno glasova: 5
Glasanje u ovoj anketi je završeno
Državni nivo - 28.6%
Entitetski nivo - 0%
Lokalni nivo - 0%
Građani - 7.1%
Sve od navedenog - 64.3%

Ukupno glasova: 14
Glasanje u ovoj anketi je završeno

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU