fbpx

9skender Copy

Svatri ste mi na sisi ćapćala - joj, blagodatno
sunce knešpoljsko! -
svetrojici povijala nožice sam rumene 
u bijele povoje lanene,
svetrojici sam prala jutrenje tople pelene ... 
Joooj, 
Srđane, 
Mrđane, 
Mlađene,
joj, tri goda u mom vijeku, 
tri prvine u mom mlijeku, 
tri saća teška, 
silovita,
što ih utroba moja izvrca,
joj, rosni trolisni struče djeteline knešpoljske, 
što procva ispod moga srca!
Joooj,
tri goda srpska u mom vijeku, 
tri Obilića u mom mlijeku,
joj, Srđane-Đurđevdane, 
joj, Mrđane-Mitrovdane, 
joj, Mlađene-Ilindane:
Kozara izvila tri bora pod oblak,
Stojanka podigla tri sina pod barjak!
Joooj,
gdje ste,
Srđane,
Mrđane,
Mlađene,
Joooj,
gdje ste,
tri ilinske puške prve,
tri suze moje zadnje:
Hoće majka mrtve da vas izljubi 
pa sedam ravnih redi
- što Knešpolje izrovaše pogani nerasti svejedi
nit ije
nit pije,
već petama krvavim
Kozarom, Prosarom
po lješevima čepa crvavim
ne bi li kojeg od vas poznala
žalosna majka Stojanka,
što vas je zimus pratila u akciju,
posvunoć cjelcem batrgala
i prugu trgala!
Joj, tri vuka moja i tri ljute mećave, 
hoće majka da vas izljubi ledene:
Zasuči rukav, Srđane, 
lako bi tebe majka poznala:
na lijevoj miški mladež - mrka kupina! 
Zavrni, sine Mrđane, 
zavrni mi desnu nogavicu:
tu ti je prvi kuršum probio
pod listom cjevanicu!
A ti se mrtav nasmij majci, Mlađene,
tebe bi majka ponajlakše poznala:
četiri očnjaka ostale zube prerasla, 
ko u kurjaka!...
Joj, tri moje biljege od soja, 
joj, tri ljute guje s prisoja 
što vas majka junačkom snagom nasisa, 
što vas buna kuršumskom šarom ispisa, 
Joooj, 
gdje ste?
Da l vas plaču 
vode mlječaničke, 
ili gračaničke, 
ili moštaničke, 
ili vas rastaču 
bljuvci žutih crvi 
po skotskim crnim rovovima, 
na skotskim stozubim žicama 
kraj dubičke ceste?
Ustajte, ustajte, 
niz Knešpolje pogledajte:
Je li ovo jučeranje Knešpolje?
Je li ovo, djeco, pred jesen?
Gdje su bijele kosačke družine povijene?
Pod kojom kruškom uzrelom
čeka
kosce jarne, uganule
i žetelice preplanule
velika rumena pita
od prvog slobodnog žita
i velika zdjela kisela mlijeka?

A od Kozare, rano moja, pa do Save,
ljetina natisla iz slobode,
ko iz vode,
kukuruzi nanijeli ko vojske zelene,
glavinjaju pšenice bremene,
šljive savke uplavile
od slačina,
pa se lijepo, od težina,
razglavile
ko steone krave:
Svud hljebno je i medno je i grozdno je 
preko glave,
krckaju zemlje ko krcate košnice, 
čekaju, rano moja, da se oznoje 
orne muške mišice...
Al zalud, zalud čekaju!
Djeco moja
vi ćete Stojanki majci oprostiti 
što će vas majka mrtve ražalostiti:
Oca su vam u zbjegu upeljali,
i na cesti dok su nam ga strijeljali,
zubima je stisno lulu družicu,
a strica vam Radoja
odveli su u žicu,
otjerali vamiliju i kum-Ilije,
i sve redom vamilije!...
Pusto leži Knešpolje,
obnemoglo, suro, jalovo.
I ko sipnja ga pritišće
sunčano olovo.
Sve je gluvo, bezuvo.
Ni ptice, ni pčele.
Samo u praznu sobu
ubasa samotno tele

pa glavom o zatvorena vrata tuče
i beuče,
ko u grobu...
Nije ovo, djeco, Knešpolje, 
ovo je polje nevolje!
Ko li će ove godine kositi? 
Ko li će djevojke prositi? 
Ko li će rakije peći? 
Ko li će slanine sjeći?
Aj, zar će se ovi nerasti nesiti, 
zar će se našom pogačom rumenom 
- crvena kad nikne iz naših kostiju-
zar će se našom pogačom crvenom 
nesiti nerasti slastiti?! 
I zar će skotske laloke pogane 
našim mrsom alapljivo mastiti?! 
I zar će našom rakijom prvenom 
salovita svoja ždrijela palucati?! 
I zar će njihove šape čupave 
što su se u našoj krvi kupale 
nevjestama što su za vas pupale 
proljetna njedra satrti?! 
I, djeco moja, poslije naše samrti, 
zar će im se sito-pjano štucati?!
Aj, ko će ove vukodlake zatrti? 
Kozaro, 
Kozaro, 
Kozaro,
kazuj, Kozaro, ko će ih zatrti, 
ko će okajati 
moga Srđana, 
moga Mrđana, 
moga Mlađena? ...

Kozaro, seko zelena, 
druga majko moga Mlađena, 
s daleka li se vidiš 
i dalje li se čuješ! 
Vjerovat ne može majka Stojanka 
da si ti opustjela 
i da si nas napustila!... 
Sa ceste preorane,
sa mrtvih psina što im djeca naša sudiše, 
kad oči uznesem uz tvoje kosate strane, 
u mom srcu - ko u tvom gnijezdu - 
jedno ptiče prokljuvava, 
jedna vjera procvjetava:
Ti si moje sinove, 
ti si, sele, svoje džinove 
u pletenice zelene savila, 
pa ćutiš nad Knešpoljem 
i obrve teške sastavljaš 
i u srcu,
ko u kotlu plamenom, 
miješaš svetu osvetu!
Osvetu, seko, osvetu!
Okaj mi sina Srđana, 
okaj mi sina Mrđana, 
okaj mi sina Mlađena:
Kiše je željno sveto Ilinje, 
a Knešpolje osvete presvete!
Sveti nas, seko Kozaro, 
okaj nas smrtno, krvavo, 
čuješ li jednu uku veliku 
od one strane otkud sunce izlazi? ... 
Nju mi je Mlađen često pominjo:
„Ako poginem, majko Stojanko,
mene će okajat pomajka Kozara, 
mene će okajat pramajka Rusija, 
neće, majko, dugo potrajat, 
čuće se jedna uka velika!"
I ne vidim od rose očinje, 
već samo čujem: uka počinje!
Uka, seko, uka velika 
s daleke strane otkud sunce izlazi, 
ko da planinom gude jugovi! 
To ide vojska, sve čovjek do čovjeka, 
oblak vojske, vojska srdita:
Kad bi sve gromove, seko vjekovjeka, 
što su ti mrčevnom kosom igrali 
vječine vječina, - 
u jedan tresak i rsak složila, 
on ne bi bio toj uki velikoj 
ni jeka jekina:
tolika, sele, vojska udara, 
toliko srditih nasrće Srđana! 
Tresak, seko, rsak do neba 
s daleke strane otkud sunce izlazi:
Koliko ljutih te izrani kuršuma, 
koliko ljutih me nahrani jadova, 
toliko, sele, iz tog ršuma, 
toliko mrgodnih namiče Mrđana! 
Tresak i rsak zemlju premeću 
pa sijevci, sejo, nebom prelijeću 
od one strane otkud sunce izlazi:
Kada bi svaku suzu štočiju,
što majčinu,
što dječiju,
(i kraviju,
i ovčiju!)
po zbjegovima što poteče s očiju,

što poteče i u tebe uteče, -
sve suze kad bi na list zelen skapila
pa suncu ranom sa njeg zrake vratila:
toliko, sejo, sijeva sijevaka, 
toliko krilatih nalijeće Mlađena!... 
O, nije, sejo, ovo rosa očinja,
dva Ilinja što oči moje opčinja, 
već pred tom vojskom eno čovjeka, 
za čelo svu je vojsku nadrasto
- a osrednjeg je uzrasta - 
oči su mu - evanđelja stovjeka, 
a Rusija - kosa mu grgurasta, 
i sav trepti ko od pređe vilinje:
Ide tako, usred silna gromora,
- takav nam se prisniva na Ilinje -
i smiješi se, sve mu igra brk, 
što bi se njime Mlađen šalio 
da bi ga jednom vidjet volio 
već. da je njegovo odavde do mora!
Čuješ li, sele Kozaro, 
čuješ li uku veliku? ...
Razvijaj kose zelene, 
seka te zaklinje Stojanka, 
rasplići mrke pletenice, 
puštaj nam džinove vilene, 
nek skotskom krvi 
oboje
tri naše vode ledene, 
nek mrljinama skotskim, 
za zrnate pšenice, 
zemlju našu 
pognoje!

Čuješ li, sele vesela, 
čuješ tu uku veliku? ...
Gudi zemlja, zemlja vascijela:
Otiskuje se vojska golema od moskovskoga Jerusolema, 
širi jele, 
zelena sele,
prosipaj čelične pčele 
niz zemlju našu 
na krvavu pašu!
Znaj:
Kad bi se utroba moja oplodila,
još bih tri Mlađena,
i tri bih Mrđana,
i tri bih Srđana
porodila,
i ljutom dojkom odojila,
i svatri tebi poklonila!
Stani mi stamena, 
u dvije zmije uzvij obrve, 
u ljut ugriz stegni vilice, 
i iz svake žilice 
srkni jeda mamena 
pa ga uždi na ognjene nozdrve 
u tri živa plamena, 
u tri živa Mlađena, 
u tri živa Mrđana, 
u tri živa Srđana, 
u ilinska tristaitri plamena, 
cikni, sele, stoglavo, 
stuci ih, seko, storuko 
nek im nema ni traga ni znamena, 
nek se pamti gdje je raka trojaka:

Ovdje snagom doji Stojanka, 
bunom pita Kozara pomajka, 
vjerom hrani Rusija pramajka, 
tri se majke ovdje sastaju:
Ko god nam došo da ambare izaspe,
i torove pune da nam razaspe,
i krcata da nam ulišta
pbsasne,
i da pogasne
ognjišta
- a loza mu od kletve ne pomrla -
djeca će mu zalud ovud skitati
i za kosti pitati,
jer će ovdje, gdje je samrt vršaj zavrgla,
i vršući krvlju liptala,
pa na koncu svoju samrt ovrhla:
ko krv danas, sutra med proliptati, 
med i mlijeko djeci našoj do grla - 
zemlja će nam u sunce prociktati!

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU