fbpx

Pekić

Račun koji nema kome da se podnese nije račun. Uredno knjigovodstvo ničemu ne služi, ako se crvena strana nikome ne može podneti na izmirenje. Pa ipak...

Pre podne, u protokolarnih jedanaest časova, čini vizitu gospodin ( ), bivši vlasnik bivše ( ), bivše Kraljevine. Ukratko, stvorenje apsolutnog pluskvamperfekta. Dobija najpre slatko, pa kafu i konjak (prezentni nažalost, od koga trnu zubi, ali koji je bolji od kamene sode).

Zatim dobija mene. Izvučen sam iz sobe i ugodne nezavisnosti, posle dugih pregovora, na, ugovorenih – deset minuta. Bilo ih je manje od pet. U prvom sam i ja popio konjak. U drugom sam popio drugi. Usta su mi bila u stanju potpune čulne apatije, srećno nesposobna da učestvuju u razgovoru.

Pluskvamperfekt je u međuvremenu, vrlo obavešten i logično objašnjavao zašto se komunisti u Jugoslaviji ne mogu održati duže od godine dana. (Budući da mi je to već objasnio, obavešteno i logično, još pre sedam godina – odmah posle rezolucije IB-a – i to u ovoj istoj sobi, a čini mi se i pred istom garniturom slušalaca, nisam protivurečio.

Niti ću to učiniti posle narednih sedam, kad mi tu izvesnost i po treći put bude objašnjavao. Jer čovek koji dosledan svom mišljenju ostaje punih petnaest godina, mora biti i logičan i obavešten.) U četvrtom minutu Pluskvamperfekt me je, upravo u svetlosti skore i izvesne promene situacije u „korist svojih dobromislećih ljudi“, zapitao zašto se nisam još malo strpeo, što mi je, naime, sve to trebalo? (Moj zatvor, i sve ostalo.)

Petog minuta ja sam se digao, rekao: „To se i ja pitam“ i izašao. Obavešten sam od majke da je Pluskvamperfekt bio uvređen, a i ona da moje ponašanje smatra neukusnim. Pluskvamperfekt je, naime, došao da mi se yahvali, u ime svoje i drugih „dobromislećih ljudi“, bez obzira što ostaje pri uverenju da sam – idiot.

On je valjda, po analogiji, po kojoj, ako C vuče na jednu stranu, A i B na suprotnu, A i B moraju vući na istu, on je, dakle, verovao da smo mi otišli u zatvor zbog toga što smo želeli da se njemu vrate bespravno nacionalizovane bivše ( ) bivše Kraljevine. Bilo je, naravno i drugih stvari, izvesnih sporednosti u idejama, ali je Pluskvamperfektov posed bio ono glavno.

Mogu ga uveriti da se u obe tačke svoje optužnice vara. Nisam izgubio nekoliko godina zbog njega, premda sam ih izgubio. Nema, dakle, razloga ni da se vređe, jer u pravu je i u drugoj tački – bio sam, naime, idiot. I to bez obzira na to da mi je taj idiotluk bio mio, da mi je mio i sad, i da ga se u ime nikakve naknadne pameti nemam nameru odricati. (Glupost, naravno, ostaje glupa, ma koliko mi lično u njoj uživali.)

Pluskvamperfekt je zaslužio svoje konjake. Podsetio me je na izvođenje jednog računa. Šta sam zatvorom izgubio znam. Neizvesno je šta sam i da li uopšte nešto njime dobio?

Koliko vidim, jedina hronična vrednost koju sam iz zatvora izneo je – tuberkuloza. Priča o robiji kao izvoru životnog iskustva – mit je. Ako ga ne pojede zaborav, svako u zatvoru stečeno iskustvo vredi jedino – za neki drugi (budući) zatvor.

Priča se, takođe, da čovek ima vremena za stvari za koje ga napolju nije imao. To je laž. U zatvoru se nizašta nema vremena, osim za zatvor. A onda, vremena nedostaje uvek tamo gde ga ima najviše. Kako se u zatvoru čovek može naučiti nečemu ako su načela po kojima se u njemu živi suprotna načelima tzv. slobodnog života? Učite uglavnom beznačajne, neupotrebljive ili pogrešne stvari.

(Pored toga možete naučiti kako se prišivaju dugmad na košulje, krpe čarape, kuca u zid Morzeova azbuka pogrešno, kako se briše stražnjica bez papira, i računaju dani do islaska tako da ih je manje, kako se na klozet papiru pišu pesme zupcem od češlja, dobija temperatura žvakanjem presnog krompira koji je ubio prve konkvistadore ili korača robijaški sporo.

Ali, šta će vam sve to napolju? Napolju vam drugi prišivaju dugmad, sporazumevate se telefonom, a ne Morzeom, pesme kucate mašinom na biblijskoj hartiji, temperatura vam ne treba, a morate svuda biti prvi, a ne kao na robiji – osim kad se deli hrana – poslednji) ...

Napolju morate biti veći od sebe da bi vas primetili. U zatvoru je biti neprimetan najveći nauk života. Zatvor je mašina za mlevenje mesa, kroz koju netaknuti prolaze samo najsitniji komadi ...

Govori se o tome da zatvor čoveku daje duhovnu snagu. Međutim, ko s njom tamo nije ušao, neće ni izaći. Moć se u stvari unosi, iznosi samo nemoć.

Govori se, takođe, da čovek tamo upozna ljude. I plemeniti ljudi i nitkovi mogu se upoznati i na slobodi. Čovek, najzad, ne ide u zatvor da bi pravio poznanstva.

Slušao sam mnoge priče o zatvorima, čitao mnoge knjige o njima. (Ne verujem da će među njima biti moje.) Većina bivših zatvorenika pokušava post festum da svojim robijaškim danima nađe neki smisao. Niko ne mari da gubi vreme. Dok verujemo da smo se zatvorom bar u nečemu okoristili, verovaćemo i da smo tamo živeli ...

Nema u tome ničeg rđavog. Ali teško onome ko je jedino u zatvoru živeo (kao i onima koji zaista žive samo u ratu). Teško onima čije su najlepše uspomene zatvorske. Teško onima za koje je njihov zatvor kruna njihove ljudske istorije.

( ) je uvek pričao o svojim kazamatima s ushićenjem. Govorio je da je – rođeni robijaš. Onako kako postoje rođeni vojnici ili rođeni umetnici. Eto, on je tako bio rođeni robijaš. Tek u četiri zida njegove su prave sposobnosti dolazile do izražaja.

Nije objašnjavao – koje, ali budući da je sposobnost preživljavanja po najmanju cenu jedina koja se u zatvoru stvarno broji, stvar postaje malko sumnjiva. Pogotovu ako se zna da je ( ) bio doušnik Uprave.

U zatvor, razume se, ponekad treba ići. Nekad je to neizbežno zbog spoljnih okolnosti (uhvate vas, na primer), drugi put zbog unutrašnjih (nešto se mora učiniti, nez obzira na posledice). Ali tada, tim slučajem, koji je uvek nesrećan, mora vladati jasna svest da je zatvor – mesto čistog gubitka ...

Mome unutrašnjem iskustvu do 1948. nedostajali su spoljni dokazi. Zatvorom su vrata dokaza što sam ih tražio bila za mene širom otvorena. S druge strane zida ništa nisam našao. Praznina je bila sputana ograničenjima, zabranama i lišavanjima. Ali šta stvarno može ograničiti prazninu? Čega praznina može biti lišena da bi bila veća?

Nada koju ću od sada gajiti ne sme da se oslanja na zablude koje sam nasledio. Ona mora da naslućuje, da traga, da pronalazi svoje i nove. Moaram odbaciti svako pamćenje koje želi da me pokori, i moju robiju produži, moram postati od nasleđenog stečen, između svih ciljeva koji mi se, iz ovih ili onih razloga, predstavljaju kao moji, moram otkriti zaista svoj. 

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 396-399). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić. 

bp

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Da - 33.3%
Ne - 66.7%

Ukupno glasova: 150
Glasanje u ovoj anketi je završeno

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU