Ljubav čezne za apsolutom, i iz tog razloga sve velike ljubavi su tragične i na neki način se završavaju smrću.

Ljubav, umetnost i večnost

Kroz vreme, sadašnjost se pretvara u prošlost, a snovi o budućnosti u nesavršena i mrtva ostvarenja. Život predstavlja ono relativno, jer je on nadasve temporalan.

Ljubav čezne za apsolutom, i iz tog razloga sve velike ljubavi su tragične i na neki način se završavaju smrću.

Kod Čehova i kod Anuja, jednostavno, surovo i melanholično, sve se sastoji u tome da se pusti da protiče vreme. Naspram Orfeja i Euridike koji se zaljubljuju jedno u drugo, Anuj postavlja majku i njenog ljubavnika.

Groteskni nesklad jeste mera relativnosti života.

Besmrtnost je izvrnuta slika večnosti. Večnost je apsolutna sadašnjost – vreme ne postoji. Ljubav Romea i Julije ovekovečena je u umetničkom delu kao statua – zauvek će biti ista, imuna na Vreme i njegove tragično rušilačke moći. Besmrtnost, naprotiv, jeste prolazak vremena, pretvaranje budućnosti u prošlost, unošenje nečisti i užas.

U ljubavnom ili verskom zanosu izlazimo van vremena, pretvaramo trenutak u apsolut. U tom teopatskom trenutku stupamo u dodir sa večnošću, sa onime što se obično naziva Bog.

Jedan od korena metafizike umetničkog dela jeste potreba koju čovek ima da ovekoveči: neku ljubav, iluziju, detinjstvo, uspomenu. Prust pokušava da ovekoveči prošlost, setnu prošlost koja je nekada bila budućnost, odnosno, iluzija.

Umetnost se rađa iz potrebe za iskazivanjem i komunikacijom; ali to je potreba za iskazivanjem i saopštavanjem čežnje za večnošću. To se dobro vidi u Mučnini, kada protagonista, osećajući teskobu zbog neizvesnosti, hoće da pronađe utočište u (večnoj) melodiji bluza.