fbpx

magarac basna

Kuga, ta strašna bolest, zavlada među životinjama. Nisu sve poumirale od nje, ali su se sve razbolele. Nijedna se nije trudila da nađe hrane, i nikakvo jelo ih nije privlačilo. Ni vuci ni lisice nisu vrebali svoje krotke i bezazlene žrtve. Grlice su bežale jedna od druge te među njima nije bilo više ni ljubavi ni radosti.

Tada lav sazva sve životinje na dogovor pa reče:
„Dragi prijatelji, ja mislim da je ovo božja kazna zbog naših grehova. Zato najveći grešnik među nama treba da žrtvuje svoj život da bi umirio nebeski gnev. Možda će tako uspeti da spasi sve nas od ove bolesti. Nemojmo je hvalisati – neka svako od nas pošteno zaviri u svoju savest. Evo, ja sam na primer proždrao mnoge ovce da bi utolio svoju halapljivost. A šta su mi one učinile?! Ništa. A ponekad mi se dogodilo da pojedem i samog pastira. Ja ću se, dakle, žrtvovati ako je to potrebno. Ali j mislim da bi bilo dobro da svako samog sebe ovako optuži, ovako kao što sam ja, jer je najpravičnije da žrtvuje svoj život onaj ko je najviše grešio.“

„Gospodaru“, reče lisica, „ti si predobar kralj i tvoja svestranost pokazuje koliko si ti preterano osetljiv. Šta! Zar je greh jesti ovce, taj ološ, ta glupa stvorenja? Ne, ne! Kada ih grickaš, gospodaru, ti im ukazuješ mnogo časti. A što se tiče pastira, može se reći da je on zaslužio svako zlo, jer je on jedan od onih ljudi što hoće nasilno da vladaju nad životinjama.“

Tako reče lisica i svi zlikovci zapljeskašr. Nisu smeli mnogo ispitivati čak i najneoprostivije zločine teigra, medveda i ostalih silnika. Sve kavgadžije, pa čak i prosti psi, po opštem mišljenju bili su mali sveci.

Kada dođe red na magarca da se ispovedi, on reče:
„Ja se sećam da sam jedanput prolazio preko neke kaluđerske livade, pa kako sam bio gladan a trava mlada, ja iskoristih tu priliku na koju me je neki đavo naveo, te popasoh tu livadu i najedoh se dobro. A pošto treba da govorimo iskreno, ja priznajem da nisam imao nikakvo pravo da to učinim.“

Na te reči svi graknuše na magarca, a jedan malo učeniji vuk dokaza svojim govorom da treba prineti na žrtvu tu prokletu, olinjalu i šugavu životinju, jer zbog njenih grehova svi oni ispaštaju. Taj magarčev mali prestup proglasiše za smrtni greh. Jesti tuđu travu! Kakav užasan zločin! On će svoj greh moći da iskupi jedino smrću. I oni mu to i dokazaše.

Jean de La Fontaine

foto: enciklopedija.hr

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU