fbpx

Šesnaesti vek označio je period uzdizanja španske države. Ona je uspela da dobije epitet najmoćnije države sveta. Uz uspostavljeno jedinstvo na poluostrvu, sa čitavim novim kontinentom koji je trebalo istražiti, izgrađen je identitet moćne monarhije i zemlja počinje da cveta.

Supuesto retrato de Cervantes atribuido a Juan de Jáuregui. No existe ningún supuesto retrato de Cervantes cuya autenticidad haya sido establecida. DP

Renesansa je, između ostalog, iznedrila vrsne umetnike koji su je upravo učinili tako bogatom. Garsilaso, vojnik i pesnik, koji je bio u stanju da ujedno peva o ljubavi i smrti. Mistični (Los místicos) grupa pesnika, koja je po prvi put u istoriji pronašla ključ simbolike.

Što se tiče ekonomije, ljudi nisu gladovali - ili su barem živeli u nadi da su ti dani prošli. Međutim, iako rođen kao siromašan, čovek je mogao pronaći srebro u Peruu, slavu u Amberesu ili priznanje u Lepantu. Stoga je ovo bila srećna epoha. Jednostavno, Španija je delovala idealno. Ali idealno stanje, kao i sve vrline, traje veoma kratko.

Sakrivena i zaboravljena, istorija spremno čeka, kao rak, da se proširi. Nesreća sa Nepobedivom Armadom (kasnije pobeda u ukupnom rezultatu rata, ali zasigurno prava katastrofa), versko podrhtavanje koje zahvata Evropu i neprijateljstvo sa Francuskom koje će dovesti do Tridesetogodišnjeg rata uništavaju španski optimizam do kog su dovele mnoge pobede.

Upravo su to trenuci kada je jedna osoba održavala potonuće španskog barjaka. Malo ih je znalo da je stara osoba, još uvek zvana Migel de Servantes, upravo ta osoba - osoba o kojoj se zna samo iz njegove poezije.

Servantes: od idealizma do razočaranja

Kroz njegova dela, koja su najuniverzalnija od svih hispanskih, možete šetati španskim kolapsom, ali se i zabaviti. Nije bio svestan uloge koju mu je njegovo iskustvo dalo - bilo mu je dovoljno da preživi.

Već u autoportretu don Migela se naslućuje melanholična nota njegove proze. Servantes je neuspešan. Vođen renesansnim idealom, tokom mladosti on kreće stopama heroja šesnaestog veka. Servantes ne želi da bude Servantes, Servantes želi da bude Garsilaso.

Zato je regrutovan u vojsku, tražeći slavu na Lepantu. Iz te bitke je, kao što je već rečeno, izašao povređen. U senci afričkog zatvora i pod pritiskom vojske, on stvara rascep između redova Bokača i stihova Markiza od Santiljane. Još uvek je imao književnost, oblast u kojoj je želeo da se probije pomoću poezije. Neka od imena koja uživaju ugled i slavu, među kojima je i Lope de Vega, nisu isključivala pokrete koji su se rađali krajem veka.

Činjenica da nije uspeo ni kao pesnik ni kao vojnik bila je košmar koji ga je uvek proganjao. Njegovi stihovi predstavljaju jasan primer idealizacije o kojoj je govoreno. Žudi za utopijom, onom koju je, godinama kasnije, umalo dostigao njegov najpoznatiji lik.

Zbog toga je renesansni pesnik. Peva o idealnoj ljubavi, gde su često glavne uloge nevini pastiri u seoskom okruženju, što predstavlja idelano mesto kojem teže humanisti. Ovi stihovi su odraz prilagođenog društva i moguće sreće. Takođe peva o vladaru, sadašnjem i prošlom. I naravno, njegovim najdražim renesansnim pesnicima.

Mladi Servantes teži da uspe i kao dramaturg - naravno, opet sa neuspehom kao metom. Skočio je na novi dramski talas koji je preplavio scenu. Povremeno su se pojavljivale naznake poezije koja je mogla zadovoljiti zahteve publike koja je krila prve dramaturge.

Servantes je označen zverski sirovim. Na primer, ,,Numansija’’, potpuno renesansno delo, govori o Keltiberima koji se odupiru rimskoj opsadi. Na sceni se pojavljuju alegorije, predstave klasičnih bogova, a prisutan je i kult veličanja zemlje i vladara, ideal koji je proslavio Makijavelijevu filozofiju. Naravno, ni ovo delo, a ni slična njemu nisu mu donela veću slavu.

Zatim, Servantes se seli u Eskivijas, relativno perspektivan grad u La Manći. Porodica njegove supruge posedovala je vinograde i masline, gde je predano radio. Osim toga, pripisuje mu se nekoliko vanbračnih afera, a mračna prošlost njegove porodice potisnuta je unutar zidina La Manće. Upravo u Eskivijasu Serantes doživljava neuspeh kao pesnik. U Eskivijasu Servantes doživljava neuspeh kao dramaturg. U Eskivijasu Servantes doživljava neuspeh kao muž.

Kako mu je svega bilo preko glave, krenuo je na jug. Već je rečeno da je Servantes veliki idealista, te je želeo više. Želeo je slavu. Napušta ženu i pokušava da se približi gardi - ali tamo ga je čekao zatvor. Poslednji neuspeh. Barok.

,,Don Kihot’’: svedok sumraka

Don Kihot nesumnjivo zauzima najbitnije mesto u životu Servantesa, a po nekim mišljenjima, i u književnosti pisanoj na kastiljanskom. Autor i lik su se upoznali iza rešetaka, među huliganima i propalicama koji će se uskoro naći na stranicama najčitanijeg romana u istoriji. Don Kihot je savršen svedok padu carstva i kraju optimizma.

large

 

Prvi znak se primećuje u evoluciji samog protagoniste. U prvom delu, objavljenom 1605. godine, možemo videti Kihota koji je idealista, veruje u pravu ljubav i koji je moralan. Poštuje svoje pretke, ideal porodice, patrijarhalan je i teži da pomogne drugima kada smatra da je potrebno.

Ali, malo pomalo, Don Alonso Kihano (nekada nazivan ,,Dobrim’’), prolazi kroz promenu koja će mu okončati život. Njegov idealizam se pretvara u žestoki pesimizam. Prestaje da veruje u ljubav i pravdu, dok se u njegovoj glavi vrti jedna reč: melanholija. Pokušavajući da povrati svoj razum, uspeva da povrati samo svest o svetu koji je izgubio. Don Kihot ne umire jer se konačno oslobodio ludila - umire jer konačno uspeva da prihvati tugu. Tako govori i Sanćo nad krevetom svoga gospodara.

Naprotiv, Sanćo, koji je primer čoveka koji naseljave te predele, ide u suprotnom smeru. U prvom delu, pokazuje se kao realista, ima izreku za svaku situaciju u kojoj se nalazi, i čini se nemogućim da pomogne svom gospodaru da se otrgne od ludila.

Mađutim, delo se nastavlja, i Sanćo počinje da opipava stvari za kojima je ranije samo žudeo i već ogrezlom u sopstvenu pohlepu, ništa mu nije sveto. Slično se dešava i sa Španijom, koja je morala da se zadovolji imaginarnim bogatstvom.

Servantes je stigao do baroka. Isto oružje kojim je izgubio ruku braneći Španiju, sada je koristio protiv svog sela. Pastiri koji su uživali u prirodi u prvom delu Kihota, sada su postali plemići koji su upropastili svoja imanja, vladari koji obmanjuju svoje ljude, ljudi koji više ne veruju ni u šta. Neko je morao da dokrajči imperiju koja je već umirala. Smrt Alonsa Kihana izazvala je smrtnu ranu. Četiri veka kasnije, krik se može čuti u svakom uglu hispanskog sveta. Španija je umrla.

Sa sigurnošću da je bio svedok do kraja, nežno miluje stranice. Među njima, osim veličanstvenog ,,Persilesa’’, putuje divan prolog, koji se završava ovako: „Zbogom, hvala; zbogom, srećni prijatelji! Odlazim umirući i želeći da vas vidim zadovoljne u drugom životu“.

Jer posle ovoga, on je to znao, još malo je ostalo da se uradi.

 

Prevela: Aleksandra Bugarski

Izvor: Jot Down

 

 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Da - 30.8%
Ne - 69.2%

Ukupno glasova: 13
Glasanje u ovoj anketi je završeno
Da - 40%
Ne - 60%

Ukupno glasova: 5
Glasanje u ovoj anketi je završeno
Državni nivo - 28.6%
Entitetski nivo - 0%
Lokalni nivo - 0%
Građani - 7.1%
Sve od navedenog - 64.3%

Ukupno glasova: 14
Glasanje u ovoj anketi je završeno

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU