fbpx

Možda u našem detinjstvu nema dana proživljenih s tolikom potpunošću kao onih za koje smo verovali da smo ih propustili bez života, onih koje smo proveli uz omiljenu knjigu.

Marcel Proust 001

 O ČITANJU

(odlomak)

Možda u našem detinjstvu nema dana proživljenih s tolikom potpunošću kao onih za koje smo verovali da smo ih propustili bez života, onih koje smo proveli uz omiljenu knjigu. Sve ono, činilo se, čime su ispunjavali druge, a što smo mi odbacivali kao prostačku prepreku za božansko zadovoljstvo: igra radi koje je prijatelj dolazio da nas potraži pri najzanimljivijem odlomku, pčela ili zračak dosadnog sunca koji nas sile da dignemo oči sa stranice ili da promenimo mesto, užina što su nas naterali da je ponesemo i koju smo ostavili u blizini, na klupi, i ne taknuvši je, dok je, nad našom glavom, sunce gubilo na snazi u plavetnilu neba, obed kada je trebalo vratiti se i kad smo samo mislili kako da završimo, odmah nakon njega, prekinuto poglavlje, od svega toga nam je čitanje trebalo da dopusti da primetimo samo gnjavažu, dok je ono, naprotiv, u nas utiskivalo uspomenu toliko slatku (po našem sudu sada dragoceniju nego ono što smo tada čitali s takvom ljubavlju), te, ako nam se i danas dogodi da ponovo prelistamo te davne knjige, čuvamo ih samo kao jedine kalendare umaklih dana, i u nadi da je na njihovim stranicama odraz mesta na kojima smo boravili i mrtvaja koje više ne postoje.

Ko se poput mene ne seća čitanja iz doba raspusta, kad sam se uzastopce skrivao svih onih sati u danu koji behu dovoljno mirni i nepovredivi da mogu da pruže utočište. Izjutra, po povratku iz parka, kad su svi drugi „izlazili u šetnju”, šmugnuo bih u trpezariju, gde, sve do još dalekog časa za ručak, niko nije zalazio osim stare, prilično ćutljive Felisije, i gde sam za drugare, duboke poštovaoce čitanja, imao jedino oslikane tanjire okačene na zidu, kalendar sa nedavno istrgnutim listom za jučerašnji dan, zidni sat i peć koja je govorila ne tražeći da joj se odgovara i čiji blagi žamor lišen smisla nije, za razliku od reči ljudi, na kraju podmetao naznaku rečima koje čitate. Smeštao sam se na stolicu, uz malu peć na drva, o kojoj je, tokom ručka, ujak ranoranilac i baštovan govorio: „Nije loše! Malo vatre nije na odmet; uveravam vas da je u šest sati zdravo hladno u povrtnjaku. A eto, za osam dana je Uskrs!” Pre ručka koji je, avaj, stavljao tačku na čitanje, imao sam još dva značajna sata. S vremena na vreme čuo bi se šum šmrka odakle je tekla voda mameći oči da se podignu k njoj i da je gledaju kroz zatvoren prozor, tu, sasvim blizu, na jedinoj stazi baštice ograđene ciglama i fajansom, u polumesecu ivičnih pojaseva daninoći: ubrane daninoći, kako se činilo, u svojim prelepim baldahinima, nebesima raznobojnim i nalik na odraze vitraža crkve koja se katkad videla između seoskih krovova, nebesima tužnim što su se pojavljivali pred oluju, ili nakon nje, suviše kasno, kad se dan bližio kraju. Na žalost, kuvarica je dolazila prerano, da postavi sto; kad bi još to učinila bez reči! Ali mislila je da mora da govori: „Tako vam nije baš udobno; da vam približim stočić?” I nije dovoljno odgovoriti: „Ne, hvala lepo”, trebalo ju je bez okolišenja zaustaviti i iz daljine vratiti svoj glas, koji je, unutar usana, ponavljao bez šuma, klizeći, sve reči koje su oči pročitale; trebalo je zaustaviti ga, pustiti ga da iziđe, i, kako bi se uljudno reklo: „Ne, hvala lepo”, pridati mu izgled uobičajenog života, ton odluke, koji je bio izgubio. Sat je prolazio; često, dugo pre ručka, počinjali bi da pristižu u trpezariju oni koji su, umorivši se, skratili šetnju, „pored Crkve”, ili oni koji nisu tog jutra ni ulazili, jer su „imali da pišu”. Lepo bi rekli: „Neću da ti smetam”, ali bi istog časa počeli da se pribijaju uz peć, da razgledaju časovnik, objavljuju kako ručak neće biti loš. Sasvim različito bili su primljeni onaj ili ona koji su se „zadržali da pišu”, pa se govorilo: „Završile ste vašu malu prepisku”, sa smeškom, ili, u slučaju poštovanja, tajne, poroka i obzira, kao da je ta „vaša mala prepiska” bila državna tajna, povlastica, sreća i nelagodnost u isti mah. Poneki su, ne čekajući dalje, zauzimali unapred svoja mesta za stolom. Samo, to je bilo žalosno, jer bi značilo loš primer za ostale, koji bi otuda poverovali da je već podne, što bi smesta mojim roditeljima dalo izgovor za sudnju reč: „Hajde, zatvaraj knjigu, daj da se ruča”. Sve je bilo spremno, sav pribor za jelo postavljen na stolnjak gde je jedino nedostajalo ono što će se doneti na kraju obeda, staklena naprava u kojoj su ujak vrtlar i kuvar sami pripremali kafu za stolom, cevasta i složena kao kakav instrument iz fizike, koji lepo miriše, i u kojem je prijatno gledati kako kroz stakleni poklopac iznenadno ključanje ispušta u zamagljene cevčice mirisni i tamni prah; takođe, kremu i jagode mešao je isti ujak, uvek u podjednakim srazmerama, sve do istog potrebnog rumenila postignutog s iskustvom bojadžije i predviđanjem sladokusca. Kako mi je ručak izgledao otegnut! Sestra moje bake okusila bi iz tanjira samo da bi dala svoj sud, uz ljupkost koja je podnosila, ali nije prihvatala protivljenje. Za roman, za stihove, stvari u koje se veoma dobro razumela, uvek se oslanjala, s nekom ženskom smernošću, na mišljenja upućenijih. Verovala je da je to klizavo područje hira gde ukus pojedinca ne može da utvrdi istinu. Ali u stvarima čija je pravila i načela naučila od svoje majke, o načinu kako se spremaju neka jela, kako se sviraju Betovenove sonate i prima sa ljubaznošću, ona je bila ubeđena da ima tačnu predstavu savršenstva i da može da proceni približavaju li se drugi tome manje ili više. Za tri stvari, uostalom, savršenstvo je bilo skoro isto: bila je to neka vrsta jednostavnosti u sredstvima, umerenost i ljupkost. S užasom je odbijala da se začinjuju jela koja to u krajnjem slučaju nisu iziskivala, da se s prenemaganjem i zloupotrebom svira pedalima, da se „pri primanju” iskorači iz potpune prirodnosti i govori o sebi s preterivanjem. Od prvog zalogaja, prvih nota, obične pozivnice, umišljala je da zna da li ima posla s dobrom kuvaricom, istinskim muzičarem, lepo vaspitanom ženom. „Može ona da ima mnogo više prstiju od mene, ali nema ukusa kad ovaj jednostavni andante svira tako naduveno.” „Može biti da je ona sjajna žena, puna kvaliteta, ali nedostatak je takta govoriti o sebi u ovim okolnostima.” „Ta je kuvarica možda umešna, ali ne zna da spremi biftek sa krompirima.” Biftek s krompirima! komad s idealnog takmičenja, težak sa same svoje jednostavnosti, vrsta „Patetične sonate” kuhinje, gastronomski ekvivalent onome što je, u društvenom životu, poseta dame koja dolazi da vas pita za savet o nečem iz domaćinstva i što, u tako prostom činu, može da u potpunosti pokaže postojanje, ili nedostatak, obzira i obrazovanja. Moj deda je bio tako samoljubiv da je žudeo da svako jelo uspe, a tako se malo razumevao u kuhinju da bi uopšte i znao kad je ispalo loše. Pristajao je da je toga ponekad i bilo, uostalom vrlo retko, ali samo usled čistog udela slučajnosti. Nasuprot tome, vazda osnovane zamerke bakine sestre nagoveštavale su da kuvarica nije znala da spremi jelo, što se mom dedi činilo osobito nepodnošljivim. Često, da bi se izbegla rasprava s njim, bakina sestra, nakon što je usiljeno okusila jelo, nije davala svoje mišljenje, stavljajući nam smesta time do znanja da ono nije povoljno. Ćutala je, ali smo u njezinim blagim očima čitali nepokolebljivo negodovanje, što je imalo za učinak da je moj deda padao u jarost. Podmešljivo je tražio da kaže svoj sud, bivao nestrpljiv od njezine ćutnje, navaljivao s pitanjima, ljutio se, ali smo osećali da će je pre pretvoriti u mučenicu nego što će je prisiliti da se ispovedi dedi: da međujelo nije bilo dovoljno zaslađeno.

Nakon ručka moje se čitanje nastavljalo istog časa iznova; posebno ako je dan bio pomalo vreo, penjao sam se da se „povučem u sobu”, što mi je dozvoljavalo, da se tesnim, malim stepeništem, nađem brzo u sobi, na jedinom spratu, tako niskom da se s prozora moglo detinjim skokom iskoračiti pravo na ulicu. Išao bih da zatvorim prozor, ali nisam uspevao da izbegnem pozdrav trgovca oružjem od preko puta, koji je, pod izgovorom da spušta tendu, dolazio svakoga dana posle ručka da popuši cigaretu ispred ulaza i da kaže dobardan prolaznicima što su se, katkad, zaustavljali da popričaju. Teorije Viljema Morisa, koje su tako često primenjivali Mejpl i engleski dekorateri, obznanjivale su da je soba lepa samo pod uslovom da su u njoj stvari nama od koristi, i da sve korisne stvari, pa bio to običan klin, ne smeju biti sakrivene, već vidljive. Iznad kreveta u bakrenim trouglovima i sasvim otkrivene, na golim zidovima higijenske sobe, nekoliko reprodukcija remek-dela. Sudeći po načelima te estetike, moja soba nije bila ni najmanje lepa, jer je bila puna stvari koje ne bi mogle ničemu da služe i koje su sramežljivo prikrivale, otežući upotrebu do krajnjih granica, one što su još mogle biti nečemu na korist. Ali upravo usled tih stvari, koje nisu bile tu radi moje udobnosti, već su, kako se činilo, tu stigle svog zadovoljstva radi, meni je moja soba izgledala puna lepote. One visoke bele zavese što su skrivale od pogleda ležaj smešten kao u dnu nekog svetilišta; gomila pokrivača za noge od marselina, jorgana s cvetićima, jastučnica od batista, pod kojom je iščezavao dan, poput oltara u maju pod vencima i cvećem, a koju bih, uveče, da bih mogao da zaspim, s pažnjom polagao na fotelju gde je mogla da provede noć; uz ležaj, trojstvo čaše s plavom šarom, slične posude za slatkiše i boce (sasvim ispražnjene drugi dan po mom dolasku po naređenju tetke, koja se plašila da me ne vidi kako je „prosipam”), vrste kultnih instrumenata – skoro isto tako svetih kao dragocena tečnost od narandžinog cveta, stavljena pored, u staklenu bočicu – što nisam verovao da mi je dozvoljeno da oskrnavim, pa čak ni da je moguće da upotrebim u ličnu korist, kao da su to bili posvećeni pehari, kojih sam odavno odlučio da se lišim, u strahu da ih ne izvrnem pogrešnim pokretom; mali iskukičeni epitrahilji, koji su na leđa fotelje bacali plašt od belih ruža što sigurno nisu bile bez bodlji, jer, kad god bih okončao čitanje i hteo da ustanem, opazio bih da sam se tu zakačio; stakleno zvono, pod kojim je, zaštićeno od prostih dodira, klatno na miru ćeretalo za školjke pristigle iz daleka i za jedan stari sentimentalni cvet, zvono koje je, međutim, bilo tako glomazno za podizanje da, kad bi se klatno zustavilo, niko, osim sajdžije, nije bio toliko nepromišljen da se poduhvati da ga podigne; beli prekrivač od čipke što je, bačen poput oltarskog pokrova na komodu ukrašenu dvama vazama, sa slikom Spasitelja i osvećenog zimzelena, pojačavao sličnost sa Oltarom (čije je klecalo, postavljano tu svakog dana, čim bi se „spremila soba”, uspevalo da oživi ovu ideju), ali čije su raščupane rese, vazda utaknute u proreze ladica, u potpunosti zaustavljale igru, tako da nikad nisam mogao da uzmem maramicu a da istom kretnjom ne oborim sliku Spasitelja, pehare, osvećeni zimzelen, i da i sam ne popnem, dočekujući se na klecalo; najzad, trostruko presavijene retke zavesice, velike zavese od muslina, i, povrh toga, veliki zastori od porketa, uvek ljupki u svojoj belini jako osunčanog gloga, ali u osnovi sasvim nesnosni po nezgrapnosti i upornosti svoje igre oko drvenih držača, postavljenih jedni uporedo uz druge, jedni izukrštani kroz druge, i svi zajedno u prozor, tako da je, kad bih poželeo da ga otvorim ili zatvorim, drugi zastor uvek bio tu da se, ako bih uspeo da sklonim prvi, stavi odmah na njegovo mesto na spojevima koje su tako savršeno sklapali, kao što bi ih zagušili ili pravi glogov žbun, ili gnezda lastavica dovoljno maštovitih da se tu smeste, tako da naizgled jednostavnu radnju otvaranja ili zatvaranja prozora nikad nisam uspevao da dovedem do kraja bez pomoći nekog iz kuće; sve ove stvari, koje ne samo da nisu mogle da odgovaraju mojim potrebama, već su same nosile prepreku, nevažnu uostalom, za njihovo zadovoljenje, jer očito nikada nisu ni bile tu postavljene da ih neko koristi, sve te stvari naseljavale su mi sobu mislima unekoliko ličnim, s vidom osobite naklonosti, kako su odabrale tu da žive i da u tome nalaze zadovoljstvo, koje često imaju drveta, na nekom šumskom proplanku, i cvetovi, na ivici staze ili na starim zidovima. Sobu su ispuljavale životom ćutljivim i raznolikim, tajnom u kojoj se moja osoba zaticala u isti mah izgubljenom i opčinjenom; tu sobu su pretvarale u neku vrstu kapele gde je sunce – kad je prelazilo preko crvenih kockica koje je moj ujak umetnuo na vrh prozora – peckalo po zidovima, pošto je već zarumenelo glogovinu zastora, odbljeske tako čudne kao da se mala kapela bila ogradila nekim većim brodom vitraža; i odakle je brujanje zvona stizalo tako odjekujeće, usled blizine naše kuće crkvi, za koju su nas, uostalom, na velike praznike, odmorišta vezivala cvetnom stazom, da sam mogao zamišljati kako ona zvone u našem krovu baš iznad prozora, odakle sam često pozdravljao sveštenika sa brevijarom u ruci, tetku na povratku sa večernje, ili horskog dečaka koji nam donosi naforu. Što se tiče Braunove fotografije Botičelijevog Proleća ili odlivka Nepoznate žene iz muzeja u Lilu, koje je, na zidovima i na kaminima Mejplovih soba, Viljem Moris namenio beskorisnoj lepoti, moram priznati da su bili zamenjeni u mojoj sobi nekakvom gravirom što je predstavljala princa Eugena, užasnog i lepog u svojoj dolami, i bio sam veoma iznenađen kad sam ga primetio jedne noći, sred praska lokomotiva i grada, još uvek užasnog i lepog, na vratima staničnog bifea, gde je služio kao reklama za neku vrstu biskvita. Sumnjam danas da ga je moj deda nekada primio kao nagradu, iz velikodušnosti nekog fabrikanta, pre nego što ga je zauvek postavio u moju sobu. Ali tada se nisam brinuo za njegovo poreklo, koje mi se činilo istorijskim i tajanstvenim, i nisam ni pomišljao da bi moglo biti više primeraka onoga što sam smatrao za jednu osobu, kao nekakvog stalnog žitelja sobe koju sam delio samo s njim, i gde sam ga iznova pronalazio svake godine, jednakog samom sebi. Već odavno ga nisam video i pretpostavljam da ga više nikada neću ni videti. Ali ako bi me zadesila takva sreća, verujem da bi imao da mi kaže mnogo više od Botičelijevog Proleća. Ostavljam ljudima od ukusa da ukrašavaju svoje domove reprodukcijama remek-dela kojima se dive i da olakšaju svom pamćenju muku da im sačuva vrednu sliku, poveravajući je okviru od rezbarenog drveta. Ostavljam ljudima od ukusa da od svoje sobe naprave sliku i priliku sopstvenog ukusa i da je ispune samo stvarima koje su im po volji. Što se mene tiče, osećam da živim i mislim samo u sobi u kojoj je sve kreacija i jezik života duboko različitih od moga, ukusa suprotnog mojem, tamo gde ne pronalazim ništa od sopstvene svesne misli, gde se moja mašta ushićuje osećajući kako lebdi u nedrima ne-mene; osećam se srećnim samo kada spustim nogu – na pristupu ka Stanici, u Luci, ili na trgu kod Crkve – u jedan od onih provincijskih hotela sa dugačkim hladnim hodnicima gde se vetar, došao spolja, uspešno bori protiv napora peći, gde je detaljni geografski plan četvrti još jedini ukras na zidu, gde svaka buka služi samo tome da se pojavi tišina uklanjajući je, gde sobe čuvaju dah ustajalosti kojeg promaja razvejava, ali ne briše, i koji nozdrve udišu stotinu puta kako bi ga dočarale mašti, očaranoj njime, mašti koja ga tera da pozira kao model, da bi pokušala da ga u sebi iznova stvori sa svim mislima i uspomenama koje sadrži; gde izvečeri, kad se otvore vrata sobe, imamo osećanje da skrnavimo sav život koji je tu ostao rasut, da ga snažno uhvatimo za ruku kada, zatvorivši vrata, zađemo dalje, do stola ili do prozora; da sednemo na kanabe sa nekakvom ležernošću prema njemu iako ga je napravio pokrajinski tapetar onako kako je on shvatao ukus Pariza; da svuda dotičemo golotinju tog života u nameri da nas uznemiri upravo njegova prisnost, ostavljajući ovde-onde svoje stvari, igrajući se učitelja u ovoj sobi duše pune drugih, i koja čak i u obliku preklada i šara na zavesama čuva otisak njihovog sna, koračajući golim stopalima po njenom nepoznatom tepihu; dakle, imamo osećanje da taj tajni život zatvaramo sa sobom kada hoćemo, sve drhtureći, da navučemo rezu; da odgurkujemo od sebe u krevetu i da konačno ležemo sa njim među velike bele čaršave koji nam prekrivaju i lice, dok, sasvim blizu, sa crkve za čitavo mesto odzvanjaju časovi nesanice samrtnika i zaljubljenih.

(1905)

Preveo s francuskog Novica Milić

Liberto

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU