fbpx

Dok se političari, stručnjaci i građani EU svađaju oko toga da li je preterana centralizacija podstakla proces razgradnje država, a sa njim i sve izraženije secesionističke težnje, ili je EU i dalje evropski projekat bez altrenative, za koji se vredi boriti, možda ključno pitanje glasi: da li je privilegija življenja u zapadnoj demokratiji toliko uljuljkala njene građane u uverenju da je to najbolji od svih sistema, da su se demokratije, uglavnom, ponovo dosetili tek kada su tehnokrate urnisale prosečnu potrošačku korpu?

chicken 1342709 1920

Marija Dukić 

U mnoštvu komentara o uzrocima i posledicama Bregzita, veliki broj analitičara je saglasan da su njegovi razlozi dublji od ekonomskih ili problema sa migrantima, ali su stavovi o tome da li EU mora na hitni „demokratski remont“, u kojoj meri i na koji način – veoma različiti. Tako istoričar Miloš Ković smatra da u Evropi trenutno jačaju težnje da se članicama vrati deo suvereniteta zbog osećaja da ga briselska administracija ugrožava, podsećajući na zamerke Britanaca da im izborni sistem Unije tek minimalno omogućava uticaj na postavljanje EU funkcionera i u potpunosti onemogućava da ih smene. S druge strane, ekonomista Vladimir Gligorov ocenjuje da se mere donete u Briselu uglavnom odnose na uspostavljanje i očuvanje zajedničkog tržišta, a „izvesna koordinacija uređenja unutrašnje trgovine, pa i privredne politike je neophodna ukoliko se želi da zajedničko tržište funkcioniše”.

Međutim, zagovornici smanjenja ovlašćenja Unije ističu da nisu sve članice ove zajednice jednake ekonomske snage i da, zato, ne mogu ista pravila da važe za sve. Neki od njih karikiraju domete regulative i kroz primere kao što je pravilnik o standardizaciji povrća, koji je prvobitno zabranjivao „nesavršene krastavce“, da bi nakon burnih kritika zahtevi da „povrće bude određene veličine i propisanog stepena zakrivljenosti“ bili ublaženi. Drugi su daleko skloniji ozbiljnim upozorenjima o posledicama jačanja ekstremizma, kao Frenk Šimelfenih, profesor evropske politike na Tehničkom univerzitetu u Cirihu. On insistira da je evropskom sistemu odlučivanja potrebna reforma koja bi dozvolila različitim zemljama da razvijaju različite ekonomske odnose, na osnovu svoje posebnosti i svojih mogućnosti, jer „to je ventil za konstantan pritisak populista“.

Jednačina sa previše nepoznatih

Širom kontinenta raste uticaj evopskeptičnih političkih partija, a indikativno je da na toj struji, neretko, zajedno plivaju i krajnja levica i ultradesnica. Kada je reč o stavovima građana, Eurostat objavljuje da je njihovo poverenje u evropske institucije u konstantnom padu – od 48% onih koji su verovali Savetu Evrope, Evropskom parlamentu i Evropskoj komisiji u 2010. godini, taj broj je pre dve godine pao na 42%. Najnovije istraživanje Pju centra „Evroskepticizam iza Bregzita“, sprovedeno u 10 zemalja koje obuhvataju 80% populacije EU, pokazalo je da 42% građana želi smanjenje ovlašćenja Unije u korist nacionalnog suvereniteta, 27% je za postojeće stanje, dok tek 19% anketiranih smatra da institucije EU treba da imaju više moći. Prema EU najviše simpatija gaje poljski (72%) i mađarski ispitanici (61%), a taj broj pada ispod 50% u slučaju Španaca, Britanaca i Francuza, dok je u Grčkoj blagonaklonih svega 27%.

Mnogi gaje skepticizam i po pitanju načina rukovođenja Unijom, pri čemu Grci, Šveđani i Italijani kao najdrastičniji primer ističu fijasko u ragovanju na izbegličku krizu, a Grci (92%) i Italijani (68%) su najnazadovoljniji i upravljanjem ekonomskom krizom, što je eklatantan primer nesposobnosti briselske administracije i za 66% Francuza i 65% Španaca. Većina ispitanika ne odobrava ni evropske antikrizne mere, a ekonomskom politikom EU u većem broju su zadovoljni jedino Nemci i Poljaci (njih 47%).

Mada većina građana EU smatra da se njihov glas ne čuje u Briselu, oni su, istovremeno, u veoma malom broju koristili mogućnost da utiču na zajedničku politiku kroz izbore za Evropski parlament (EP), što je, prema mišljenju nekih analitičara, i razlog da su pojedine ekstremno desne stranke, poput britanske partije UKIP, glavnog zagovornika Bregzita – bolje prolazile na ovim, nego na nacionalnim izborima. Pojedini politikolozi strahuju da će se, zbog nezainteresovanosti umerenih glasača, taj trend nastaviti i Evropski parlement, na kraju, pretvoriti u „trojanskog konja“ za rušenje Unije.

Ekonomista Nebojša Katić, koji živi i radi u Londonu, ocenjuje na svom blogu da su evropski zakonodavci veoma udaljeni od lokalnih birača, koji ne znaju „ko ih tamo zastupa i kako sistem funkcioniše“. Po njegovom mišljenju, veliki broj glasača za Bregzit su se načelno pozivali na suverenitet i demokratiju, nadajući se, ustvari, da će im razvod sa EU poboljšati standard.

Da se Britanci, kada su to mogli, nisu dovoljno aktivirali u evropskoj politici misle mnogi, a na pitanje šta će sada biti sa famoznim britanskim suverenitetom, Hilari Ben, laburistički poslanik u tamošnjem parlamentu kaže: „Izlazak iz EU neće pojačati naš suverenitet, već samo može da ga oslabi, jer će nam oduzeti moć da utičemo na događaje u sve povezanijem svetu“.

Otuđeni političari, otuđeni glasači

Andžej Duda, predsednik Poljske koja je u julu preuzela predsedavanje Višegradskom četvorkom, ocenio je nakon britanskog referenduma da „građani žele Uniju kakva je bila na početku, Uniju koja pomaže i daje slobode, a ne Uniju koja smeta i naređuje“. Mnogi Uniji spočitavaju da nedostatak demokratske legitimnosti nadoknađuje međudržavnim sporazumima i tehnokratskim rešenjima. Bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis, žestoki protivnik mera koje su njegovoj zemlji nametali EU i saradnici, tvrdi da EU ima samo dve opcije: stvarno uvođenje demokratije ili dezintegraciju. On krivi političku autoritarnost i velika ovlašćenja briselske administracije za to što se evropska ekonomija „najsporije oporavlja od globalne finansijske krize“.

Na ovu temu se oglasio i nobelovac Džozef Štiglic, kritikujući političare da odlučuju o sudbini svojih naroda iza zatvorenih vrata, uz tvrdnju da je svetu potrebna „transparentna i otvorena demokratska globalizacija“, u kojoj bi se čuo svačiji glas, a ne samo moćnika. Naime, o krizi zapadne demokratije mnogo se raspravlja i u Sjedinjenim Državama, gde ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da se glasanje sve više pretvara u protest protiv sistema, umesto izbora određene političke opcije. Problem je, smatra ekonomista Frensis Fukujama, „što nas već četvrt veka vode tehnokrate koje tvrde da napredujemo, a mi to ne osećamo“, navodeći kao primer podatak da je u SAD, između 2001. i 2015. godine, BDP po osobi porastao za 14%, a prosečne zarade samo za 2%. Po njegovom mišljenju, Evropa i SAD dele isti problem – vlast koja se otuđila od građana.

Umesto državnika, na sceni su političari za „jednokratnu upotrebu“, poput zagovornika Bregzita koji su se, nakon referenduma, bezidejno povukli sa političke scene, kriza legitimiteta demokratije u Belgiji, Austriji, Brazilu, rastuća nepopularnost političkih lidera u Francuskoj, Španiji, Japanu…Širom Evrope raste prijemčivost za polpulizam, a sa njim i za secesionističke ideje. Na poslednjim izborima u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Danskoj, Austriji i Mađarskoj desnica je ostvarila dobre rezultate, a to otvara strahove od novih referenduma u EU.

I dok se političari, stručnjaci i građani EU svađaju oko toga da li je preterana centralizacija podstakla proces razgradnje država, a sa njim i sve izraženije secesionističke težnje, ili je EU i dalje evropski projekat bez altrenative, za koji se vredi boriti, možda ključno pitanje glasi: da li je privilegija življenja u zapadnoj demokratiji toliko uljuljkala njene građane u uverenju da je to najbolji od svih sistema, da su se demokratije, uglavnom, ponovo dosetili tek kad je prosečna potrošačka korpa počela drastično da gubi na kilaži?

BiF

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU

Ekonomija - Arhiv

Oktobar 2021
Pon Uto Sri Čet Pet Sub Ned
27 28 29 30 1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31