fbpx

ljudi

Geni pokazuju da je gotovo svaki put tokom ledenih doba ili kakvih drugih kataklizmi ljudska populacija padala na minimum i potom opstajala u kakvim skrivenim kotlinama odakle su se male grupe, nakon što klimatska nevolja prođe, iznova širile kontinentom.

Zamislite sledeći, prepoznatljivi post-apokaliptični scenario. Dogodila se jedna od onih, više nego neugodnih kataklizmi – katastrofa koja je uništila moderno čovečanstvo, ali na udaljenom ostrvu, u dobro zaštićenom skloništu ili svemirskom brodu, grupa ljudi ipak je uspela da preživi.

Sada ih čeka uzbudljiva borba da, mada pripadnici nekad svemoćne vrste na Zemlji, u tako malom broju ne budu istrebljeni. Koliko ih je potrebno da se to ne bi dogodilo? Zaparvo, koliko je ljudi neophodno da bi se u ovoj ili bilo kojoj drugoj situaciji čovečanstvo obnovilo?
Upravo objavljeno istraživanje astronoma i fizičara iz Strazbura pokazuje da bi populacija od 98 ljudi bila dovoljno velika.

U ovom neobičnom istraživanju simulirano je putovanje grupe ljudi svemirskim brodom do najbliže zvezde Proksima Kentauri B tokom punih 6000 godina koliko je, sa danas zamislivom tehnologijom, potrebno za takav put. Kako piše časopis New Scientist, stotinak ljudi predstavlja optimalan broj za dugoročni opstanak kolonije na takvom brodu.

Istovremeno, jasno je da za takozvanu re-populaciju samo jedan čovek nije dovoljan, pa čak ni dve ili tri osobe ako su istog pola. Mada u tradicijama gotovo svih današnjih religija doba čoveka počinje sa samo jednim muškarcem i jednom ženom, izuzetno je mala verovatnoća da bi tako mala početna populacija bila u stanju da zaista opstane, obezbedi dovoljno hrane, preživi epidemije i druge izazove, a kamoli da se značajno razmnoži.

Mnoga razmatranja pokazuju da je stotinak ljudi (gde je polovina žena, a polovina muškaraca) ne samo dovoljno za opstanak svemirske kolonije, nego je otprilike toliko neophodno da čovečanstvo krene iz početka i uspe da se obnovi nakon dovoljno dugog vremena. Ovo se, uostalom, već dogodilo i to, po svemu sudeći, nekoliko puta u istoriji čoveka.

Takozvani DNK časovnik, tehnika kojom genetičari razmatraju različite varijante istog gena (nastale mutacijama) i njihovim grupisanjem, oktivaju “slivanje” do poslednjeg zajedničkog pretka, omogućuje da se zaviri u prošlost. Na ovaj način je pokazano da je današnji svet naselila grupa od stotinak ljudi koji su pre oko 70.000 godina krenuli u veliku migraciju iz Etiopije, da bi se do danas razmnožili u populaciju koja obuhvata više od sedam milijardi ljudi.

Geni pokazuju da je gotovo svaki put tokom ledenih doba ili kakvih drugih kataklizmi ljudska populacija padala na minimum i potom opstajala u kakvim skrivenim kotlinama odakle su se male grupe, nakon što klimatska nevolja prođe, iznova širile kontinentom.

Čovek u tome nije jedinstven. Brojna su svedočanstva o obnavljaju populacija drugih sisara koji su bili istrebljeni do stvarnog biološkog minimuma. Najpoznatiji je slučaj južnog belog nosoroga čija je populacija na početku 20. veka opala na samo 20 nosoroga, a danas ih u Africi ima više od 20.000. Sličnu sudbinu u Evropi je doživeo i sivi vuk, koji je pre stotinak godina bio na ivici opstanka, a danas živi u svim delovima kontinenta jer je uspeo da se raširi ponovo zahvaljujući tome što ga čovek znatno ređe lovi.

Svakako, posebno je zanimljiv slučaj istrebljenja i obnavljanja populacije američkog bizona. Bizon je vekovima živeo uporedo sa Indijancima na američkom kontinentu i smatra se da je 1800. godine bilo oko 30 miliona jedinki. Tokom 19. veka širenje belih ljudi kontinentom dovelo je do kataklizme za ovu vrstu. Kako se transkontinentalna železnica kretala ka Zapadu, bizon je bespoštedno uništavan.

Prema podacima američkog Biroa za ribolov i divljinu, tačno jedan vek kasnije, 1900. godine, u celoj Americi bilo je svega 300 bizona. Ovi alarmatni podaci doveli su do preokreta u odnosu prema bizonu, tako da je još jedan vek kasnije, 2000. godine, njihov broj porastao na više od 350.000.

U pomenutom istraživanju, astronom Frederik Marin sa Univerziteta u Strazburu i fizičarka Kamila Belufi iz data kompanije Casc4de koji su napravili su računarsku simulaciju putovanja do nama najbliže zvezde, Proksima Kentauri B, zaključili su da u takvim okolnostima populacija treba da se obnavlja, ali ne sme ni da se širi previše brzo.

Njihova simulacija je modelirala razmnožavanje, opasnosti proput smrtonosnih epidemija, ali i umiranje zbog prebrzog rasta i nedostatka hrane i resursa. Tako se došlo do zaključka kako je grupa od 49 muškaraca i 49 žena na svemirskom rodu idealna za opstanak na 6000 godina dugom putovanju.

Kako bi se obezbedilo da se veličina ove kolonije oodržava i ne raste prebrzo, u istra\ivanju je zaključeno kako svaka žena treba ima maksimalno dvoje dece i da se porađa samo u intervalu između 35 i 40. godine.

Šta bi se desilo nakon dolaska na odredište, nije bila tema istraživanja.

S.B.

—–

Ilustracija: Depositphos/Evellean

naukakrozprice.rs

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU