fbpx

Dojenje 1

Od starog Egipta do danas, majčino mleko se smatralo najzdravijim načinom ishrane odojčadi. A kada majke nisu mogle – ili nisu htele – da doje svoje novorođenče, pribegavalo se drugim opcijama koje su humano mleko povremeno bacale u zapećak

Tekst: Ivana Nikolić

Ilustracija: Ivana Bugarinović

Kada je pre izvesnog vremena poznata manekenka na društvenoj mreži Instagram objavila fotografiju na kojoj doji svoju ćerku u jednom salonu dok je šminkaju, istovremeno su se oglasili i pobornici i protivnici dojenja u javnosti. Dok su je jedni hvalili, drugi su je osuđivali uz objašnjenje da je dojenje isključivo privatna stvar i da ono nije adekvatno na javnom mestu.

Nekoliko meseci ranije slično je uradila i jedna mlada glumica, a komentari ispod njene fotografije su takođe bili podeljeni.

Slično je, ako ne i gore, sa samom odlukom majki o tome da li će dojiti svoju bebu ili ne. Iako u Srbiji postoji nekoliko inicijativa i kampanja koje promovišu i podržavaju dojenje, brojke su, ipak, razočaravajuće. Istraživanje koje su sproveli Republički zavod za statistiku i Unicef tokom 2017. godine pokazuje da se u Srbiji samo 13,7 odsto beba u prvih šest meseci hrani isključivo majčinim mlekom. Poređenja radi, taj procenat u skandinavskim zemljama ide do neverovatnih 90 odsto!

Slučaj Srbije, naravno, nije izolovan, već prati jedan negativan globalni trend.

Dok je tokom 20. veka otprilike 90 odsto dece dojeno, u 21. veku taj procenat je opao na oko 42 odsto, tvrde autori studije Istorija ishrane odojčadi (A History of Infant Feeding), objavljene u prestižnom časopisu Žurnal o perinatalnoj edukaciji (The Journal of Perinatal Education). Oni kažu da tome umnogome doprinose marketinške kampanje koje propagiraju adaptirano mleko. Pored njih, neki od krivaca su i loše nacionalne politike i zakoni koji nedovoljno podržavaju porodiljsko odsustvo, ali i slabo poznavanje rizika kojima su izložene nedojene bebe.

Britanski prestižni medicinski časopis The Lancet (skalpel na engleskom jeziku) u svom specijalnom izdanju iz 2016. godine navodi da je na globalnom nivou dojenje novorođenčadi do prve godine života najrasprostranjenije u podsaharskoj Africi, južnoj Aziji i delovima Latinske Amerike. Tvrdi se i da više od 80 procenata novorođenih beba dobija humano mleko, ali da samo polovinu njih doje već u prvom satu života (kasna inicijacija) – što je važna preporuka Svetske zdravstvene organizacije još iz 1991. godine.

U većini zemalja procenat dece koja isključivo sisaju znatno je ispod 50 odsto, pa je neophodno da se strategije o podršci dojenju prilagode utvrđenim obrascima u svakoj pojedinačnoj zemlji. Tako su u najsiromašnijim zemljama sveta uočeni kasna inicijacija i niske stope isključivo dojenih beba, pa su to ujedno i najveći izazovi sa kojima ove zemlje treba da se suoče.

U zemljama sa srednjim i visokim prihodom, sa druge strane, izazov je kratak period isključivog dojenja novorođenčadi. Ipak, ove dve grupe zemalja su uspele da od 1993. do 2013. godine podignu procenat isključivo dojenih beba na 35 odsto (0,5 odsto svake godine).

Svetska zdravstvena skupština, glavni organ odlučivanja Svetske zdravstvene organizacije, postavila je sebi 2012. godine, na svom 56. zasedanju, ambiciozan cilj – da se do 2025. godine poveća stopa isključivog dojenja beba do šest meseci starosti na barem 50 odsto.

I dok je humano mleko neosporno najbolji način ishrane odojčadi, u nekim slučajevima ono je moralo da bude zamenjeno manje dobrom alternativom. U situacijama kada su majke umirale po porođaju, kada njihov stalež to nije favorizovao ili kada nisu imale mleka, od starog Egipta, Grčke i Rima, preko prosvetiteljstva i renesanse pa do današnjih dana, tri su najznačajnije zamene za humano mleko: dojilja koja nije biološka majka, hranjenje na flašicu i adaptirano mleko (formula).

Dojilja koja nije biološka majka

„Žena koja doji tuđe dete“ na pozornicu istorije stupa u 20. veku pre nove ere, sve do 20. veka nove ere. Tokom ovog vremenskog perioda dojenje od strane dojilje koja nije biološka majka prešlo je put od potrebe do izbora. Tako je postalo i dobro organizovana profesija regulisana ugovorima i zakonima. Iako je tokom srednjeg veka i renesanse na ovakav vid ishrane deteta gledano sa neodobravanjem, ono je postojalo sve dok nije nastala flašica za hranjenje beba.

Tokom 20. veka stare ere, u Izraelu se dojenje smatralo verskom obavezom. Ipak, dojenje nije uvek bilo moguće, što zbog problema sa laktacijom što zbog smrti majke. Neuspešna laktacija je čak pronašla svoje mesto u najranijoj medicinskoj enciklopediji The Papyrus Ebers iz Egipta, koja je nastala oko 1550. godine pre nove ere. Zahvaljujući pisanim izvorima iz tog vremena danas se pouzdano zna da je u Egiptu dojenje beba od strane dojilja bio primaran način ishrane odojčadi čije majke nisu imale mleka.

U staroj Grčkoj, u 10. veku stare ere, žene višeg društvenog statusa su često imale svoje dojilje, koje su vremenom uspele da zauzmu odgovornu ulogu u društvu, pa i da imaju autoritet nad robovima.

Na vrhuncu moći Rimskog carstva, negde između 300. godine pre Hrista i 4. veka nove ere, dojilje su sklapale ugovore da hrane napuštenu decu – najčešće neželjenu žensku odojčad, koju su kasnije jeftino kupovale bogate porodice da im služe kao robovi. Naravno, i same dojilje su bile robovi, i imale su obavezu da hrane decu do njihove treće godine.

Od prvog do četvrtog veka nove ere počinju da se javljaju spisi o tome kakve kvalifikacije treba da ima dojilja koja nije biološka majka (Soran iz Efesa, Galen iz Pergama i Oreibasijus). Iako se slični spisi pojavljuju i tokom srednjeg veka, upravo su u tom vremenskom periodu počela da se artikulišu protivljenja ovim dojiljama, uz objašnjenje da one dojenjem na odojče prebacuju svoje fizičke i psihološke karakteristike. Tako je na dojenje ponovo počelo da se gleda kao na svetu dužnost koju svaka majka mora da ispunjava.

Neodobravanje ove prakse nastavilo se i u periodu renesanse, ali je, uprkos naporima, ostalo najbolja alternativa za odojčad čije majke nisu mogle da doje. Baš tada, ova praksa se ustoličuje u pravu, dobro organizovanu i dobro plaćenu profesiju, kojom su se najčešće bavile siromašne žene. One bi prvo rodile svoje dete, potom bi ga ostavile i počele da traže zaposlenje kao dojilje. Tako su, na primer, u Francuskoj, žene koje su htele da se bave ovim poslom bile registrovane na opštinskim biroima rada, a propisi su ih obavezivali da prođu kompletnu medicinsku proveru. Mogle su da počnu da rade kao dojilje tek pošto bi njihovo dete napunilo devet meseci.

Veliki, ako ne i presudan uticaj na to da li će majka dojiti imala je i pripadnost društvenoj klasi. Pripadnice aristokratije su tako veoma retko dojile: osim što nije bilo moderno, ono je, smatrale su majke, imalo loš uticaj na njihov izgled i figuru. Takođe, ukoliko bi dojile, ne bi mogle da nose garderobu koja je u to vreme smatrana društveno poželjnom, a ne bi mogle ni da redovno prisustvuju društvenim aktivnostima ili da idu u pozorište.

Supruge trgovaca, advokata i lekara takođe nisu dojile jer je bilo jeftinije zaposliti dojilju nego ženu koja bi vodila računa o kancelarijama njihovih muževa i o celokupnom domaćinstvu dok one doje i neguju decu.

Već krajem 18. veka dolazi do veoma važne promene koja će obeležiti i naredni, 19. vek: praksa korišćenja dojilja ulazi u živote siromašnijih, radničkih porodica. Razlog je jednostavan – sa industrijskom revolucijom porodice iz ruralnih dolaze u urbane oblasti, gde ih dočekuju niske nadnice i visoki troškovi života. Tako i žene počinju da rade i finansijski doprinose – nauštrb dojenja i odgajanja odojčadi. One svoju decu predaju najčešće siromašnim seljankama koje su, po zakonu, morale da imaju dozvolu za rad. Iako su morale i da prijave svaki slučaj smrti deteta koje čuvaju, zakoni su naširoko ignorisani, a stopa smrtnosti odojčadi bila je velika.

A onda je, u 19. veku, ova praksa zamenjena izumom – flašicom, ali je dostupno postalo i životinjsko mleko. Do 1900. godine dojenje od strane nebiološke majke potpuno je iščezlo.

ČINJENICE O DOJENJU

Deca koju doje duži vremenski period imaju nižu stopu infektivnog morbiditeta i smrtnosti, manje šanse da razviju dentalne malokluzije i inteligentnija su od dece koja nisu dojena ili su dojena kraći vremenski period. Ova nejednakost nestaje u kasnijem životnom dobu. Sve je više dokaza koji potvrđuju da dojenje može da štiti od dobijanja na prekomernoj težini i dijabetesa kasnije u životu.

I majke imaju koristi od dojenja. Ono može da spreči razvoj raka dojke, može da poveća razmak između dve trudnoće, i može da smanji rizik od dijabetesa i karcinoma jajnika. U zemljama sa visokim prihodom kraći su periodi dojenja nego u zemljama sa niskim i srednjim prihodom. Ipak, čak i u ove dve poslednje grupe zemalja samo 37 odsto beba mlađih od šest meseci isključivo sisa. Promocija dojenja je jednako važna i u bogatim i u siromašnim zemljama.

Procenjuje se da povećanje stope dojenja može svake godine da spreči smrt 823.000 dece i smrt 20.000 žena od kancera u svetu. Nalazi studija rađenih uz pomoć modernih bioloških tehnika pokazuju da je majčino mleko svojevrstan personalizovan lek za svako odojče. Istraživanja povezuju pad stope dojenja u Sjedinjenim Američkim Državama sa ozbiljnim zdravstvenim problemima, poput atopije, dijabetesa i dečje gojaznosti. Dok dojenje sprečava razna oboljenja, mnoge studije tvrde da su upravo adaptirana mleka povezana sa njihovim nastankom.

Hranjenje na flašicu

Pored dojilje koja nije bila majka, postoje dokazi da su se u stara vremena za hranjenje odojčadi koristile posude različitog oblika i veličine (glinene posude-hranilice iz 20. veka stare ere pronađene su u grobovima novorođenih beba). O neobrađenim flašicama i problemima sa njihovom higijenom mnogo se pisalo u periodu Rimskog carstva, srednjeg veka i renesanse. Ipak, tek je sa industrijskom revolucijom došlo do pojave obrađene, higijenske flašice za hranjenje.

Posude iz kojih se životinjsko mleko davalo bebama bile su napravljene od drveta, keramike ili rogova krave. Tako se, na primer, u srednjem veku za izradu flašice najviše koristio izbušeni kravlji rog, da bi do početka 18. veka posude za hranjenje bile pravljene od srebra i kalaja.

Period od 16. do 18. veka u Evropi je obeležio pap boat, posuda čiji su se krajevi spajali praveći špic, podesan za prislanjanje na usta odojčadi. Najčešće je korišćena za hranjenje beba poparom, koja je predstavljala suplement životinjskom mleku, pogotovo kod beba koje su sporije napredovale.

Međutim, najveći problem sa svim posudama za hranjenje odojčadi u ovom periodu bilo je to što su se veoma teško čistile. Početkom 19. veka korišćenje prljavih posuda za hranjenje, kao i neadekvatno čuvanje mleka i nemogućnost njegove sterilizacije, doveli su do toga da čak jedna trećina sve dece hranjene na ovaj način premine tokom prve godine života.

Sredina 19. veka donosi napore da se usavrše i flašica i cucla, a oni su brzo urodili plodom: sa prvom staklenom počinje era modernih flašica za mleko. Prve takve proizvedene su 1851. godine u Francuskoj, i imale su poklopac za cuclu i iglu od slonove kosti na mestu gde ulazi vazduh kako bi se regulisao protok mleka. Ipak, i pored ovih poboljšanja, sredinom 19. veka u Francuskoj je još bilo popularnije hraniti bebe kašikom ili ih stavljati da sisaju direktno od životinje. Krajem veka, 1896. godine, u Engleskoj je napravljena jednostavnija flašica u obliku čamca čiji je jedan kraj bio otvoren. Ubrzo je postala veoma popularna i u prodaji se mogla naći sve do kasnih pedesetih godina 20. veka. Cucle su tada počele da se prave od kože i ubrzo su zamenile dotadašnje izrađivane od plute. Prva indijska gumena cucla za flašicu pojavila se 1845. godine. Iako su te prve gumene cucle bile odurnog mirisa i ukusa, usavršene su do početka 20. veka.

Sada kada su na pozornicu istorije stupili moderna flašica za hranjenje, usavršena cucla, i kada je životinjsko mleko postalo lako dostupno, a hranjenje od strane dojilje ne-majke gotovo sasvim napušteno, ovakav način ishrane odojčadi čije majke ne doje postao je veoma moderan izbor. Medicinska nauka mogla je da se posveti usavršavanju hrane za bebe – nečemu što će se uskoro zvati formula, adaptirano mleko ili dohrana za bebe.

DRUŠTVENA KLASA I DOJENJE

Da li postoji veza između pripadnosti određenoj društvenoj klasi i odluke da li ćete dojiti bebu ili je hraniti adaptiranim mlekom? Danijel Duket, profesorka sociologije sa američkog Državnog univerziteta Kalifornija, u svom tekstu Rethinking the Importance of Social Class, How Mass Market Magazines Portray Infant Feeding (Promišljanje značaja društvene klase, Kako časopisi namenjeni širokoj potrošnji govore o dojenju) iz 2012. godine, tvrdi da povezanosti i te kako ima.

Duket je sprovela analizu sadržaja trogodišnjih izdanja četiri američka časopisa koji pišu o trudnoći i podizanju dece. Njena studija se bavila porukama koje ovi časopisi upućuju mamama i budućim mamama. Od ukupnog broja objavljenih tekstova u sva četiri časopisa, 46 odsto preporučuje dojenje, 28 odsto promoviše ili diskutuje o isključivom hranjenju mlečnim formulama (adaptiranom mleku), a 32 odsto postavlja oba kao jednake opcije.

Duket je ubrzo uvidela da način obraćanja časopisa i favorizovanje dojenja, odnosno adaptiranog mleka, zavise od toga kojim se društvenim slojevima ovi časopisi obraćaju. Tako su žene pripadnice radničke klase ohrabrivane da prekinu sa dojenjem i pređu na adaptirano mleko ranije nego žene koje pripadaju srednjoj i višoj klasi. U časopisima namenjenim ženama niže klase bilo je mnogo više reklama o adaptiranom mleku, ali i daleko manje informacija o benefitima majčinog mleka i dojenja.

Ukratko, literatura namenjena ženama nižeg imovinskog stanja kao da je poručivala: „Čestitamo ukoliko možete da dojite“, istovremeno prikazujući adaptirano mleko kao jednako dobru, ako ne i bolju verziju humanog mleka, zato što sadrži suplemente koje njihovo mleko nema. Duket kaže: „Čini se da ovi popularni časopisi pokazuju nepoverenje prema urođenoj mogućnosti majke pripadnice radničke klase da doji, dok kažu da telo majki iz viših klasa ima supermoći.“ Za ove časopise, majke iz nižih klasa moraju da dodaju suplemente ishrani svoje dece (adaptirano mleko), jer se ne hrane dovoljno dobro da bi njihovo mleko imalo sve što je potrebno, dok bogatije majke to ne moraju, jer mogu da priušte zdraviju, organsku hranu.

„Svi ovi primeri pokazuju da izvori masovnih medija aktivno rade protiv napora sektora javnog zdravlja da poveća stopu dojenja“, tvrdi Duket.

Adaptirano mleko

Prve hemijske analize mleka humanog i životinjskog porekla počele su da se vrše u 18. veku. Tako je 1760. godine Žan Šarl Desesar objavio Raspravu o fizičkom vaspitanju dece, gde je upoređivao sastav humanog mleka sa kravljim, ovčjim, magarećim i kozjim, i zaključio da je majčino mleko najbolja hrana za odojčad.

Kako je majčino mleko smatrano najvišim idealom, mnogi naučnici su pokušavali da naprave adekvatnu zamenu tako da ona bude što je moguće sličnija majčinom. Prvi koji je to uspeo da uradi bio je hemičar Justus fon Libih 1865. godine. On je razvio, patentirao, i izbacio na tržište hranu za odojčad koja je prvo bila u tečnom stanju, da bi je nešto kasnije napravio u prahu radi boljeg čuvanja. Libihova formula sastojala se od kravljeg mleka, pšenice, sladnog brašna i kalijum-bikarbonata, i u to vreme je smatrana najboljom hranom za bebe.

Sledeći veoma važan izum 19. veka bila je prezervacija hrane. Prvo važno ime je Nikolas Apert, koji je 1810. godine izumeo tehniku sterilizacije hrane u zatvorenim posudama. Nakon Aperta, 1835. godine pojavio se Vilijam Njuton, koji je napravio evaporisano mleko, kome je 1853. godine Teksašanin Gejl Borden dodao šećer, proizvod stavio u konzervu i počeo da ga prodaje kao Eagle Brand Condensed Milk, koji je ubrzo postao veoma popularan brend.

Pred kraj veka, 1885. godine, Džon B. Majerling je napravio nezaslađeno kondenzovano mleko, koje su pedijatri toplo preporučivali tridesetih i četrdesetih godina 20. veka.

Mnogi drugi komercijalni proizvodi i formule za hranjenje odojčadi nastajali su veoma brzo, jedan za drugim, nakon reklamiranja Libihove hrane i nastanka evaporisanog mleka. Tako je do 1883. godine postojalo čak 27 patentiranih brendova hrane za bebe. Neka od imena uključuju Nestle’s Food, Horlick’s Malted Milk, Hill’s Malted Biscuit Powder, Mellin’s Food itd. Ova hrana bila je veoma jaka i masna, ali su joj nedostajali važni sastojci poput proteina, vitamina i minerala. Oni su, vremenom, pojedinačno dodavani.

U tim prvim godinama korišćenje mlečnih formula je direktno povezivano sa masovnim umiranjima beba i to tokom leta, kada se mleko u flašicama kvarilo zbog visoke temperature.

U periodu između 1890. i 1910. godine fokus je stavljen na higijenu i poboljšanje kvaliteta snabdevanja mlekom. Do 1912. gumene cucle za flašicu koje su se lako čistile postale su široko dostupne, a mnoga domaćinstva kupuju lednjak u kome se čuvalo mleko.

Već tokom dvadesetih godina 20. veka naučnici su počeli da rade na pravljenju formula bez kravljeg mleka, namenjenih deci koja su na ovo mleko bila alergična. Prva takva nemlečna formula pojavila se 1929. godine i bila je bazirana na sojinom brašnu.

U godinama i decenijama koje su usledile proizvođači su počeli da reklamiraju svoje proizvode lekarima, pa se do sredine 20. veka korišćenje ove vrste bebi hrane smatralo proverenom, poznatom, popularnom i bezbednom zamenom za majčino mleko.

Posledica ovih, ponekad i agresivnih kampanja bio je konstantan pad trenda dojenja, koji se zadržao sve do 1970-ih, kada su se javili pokreti za podršku i promovisanje majčinog mleka. Međutim, već 1988. godine proizvođači adaptiranog mleka počinju da reklamiraju svoje prozvode direktno javnosti, što dovodi do tenzije između njih i medicinske struke, koja je smatrala da se time dojenje još više i lakše gura u zapećak, potrošači dovode u stanje potpune konfuzije, a cene formula skaču.

Slično stanje ostalo je do danas – mnogi veruju da perfidne marketinške kampanje čine nažao dojenju kao najboljem načinu ishrane odojčadi. Pored toga, brojna istraživanja potvrđuju štetnost adaptiranog mleka po zdravlje dece, i tvrde da mogu da izazovu tri ozbiljna oboljenja: atopiju, dijabetes i gojaznost. Problem sa formulama je i u tome što se njihov sastav ne menja kako bebe rastu, već je uvek isti – za razliku od majčinog mleka koje se menja sa uzrastom deteta i prilagođava njegovim nutritivnim potrebama.

Bilo kako bilo, majke koje nemaju svog mleka često nemaju bolji izbor od adaptiranog. Brzom prestanku laktacije umnogome doprinose umor, nespavanje, iscrpljenost, neredovna i nedovoljna ishrana, kao i stres koji je neizostavan u prvim danima pa i nedeljama po rođenju deteta. Da bi se laktacija održala i pored tih problema, potrebna je upornost majke, ali i pomoć i podrška okoline – porodice, patronažne sestre i udruženja koja pružaju savete novim mamama.

Uz to je, tvrde stručnjaci u Srbiji, neophodno i drugačije zakonodavstvo koje omogućava majkama duže odsustvo sa posla.

_________

Ivana Nikolić je diplomirala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, gde trenutno pohađa i Regionalni master program studija mira. Kao stipendista Erazmus Mundus programa Evropske komisije, deo studija provela je na Univerzitetu Groningen u Holandiji. Novinarstvom se profesionalno bavi od 2014. godine. CPN-u se pridružila u oktobru 2017.

Elementarium

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Da - 5.5%
Ne - 81.7%
Možda - 11%

Ukupno glasova: 109
Glasanje u ovoj anketi je završeno

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU