fbpx

marakeš

Osnovan sredinom XI veka, jedan od simbola čitavog Orijenta, Marakeš je vekovima bio prestonica zemlje koju su sve do početka XX veka zvali „Kraljevina Marakeš“.

Ime grada verovatno je berberska složenica nastala od reči mur i akush, što znači „Zemlja Bogova“.

Grad je slatka zamka za posetioca, odmah po dolasku očara ga svojom atmosferom, specifičnom mešavinom boja i stilova arhitekture, koji su drugačiji nego sve do tada viđeno.

Marakeš je grad čija boja mora biti crvena, toliko je nabijen energijom, a njegovi stanovnici opravdavaju ime koje su ponele sve pridošlice sa ovih područja afričkog kontinenta – Mavari.

Mavro na grčkom znači crno, Grci su tako nazivali stanovnike Severne Afrike, zbog njihovog tamnijeg tena.

Zbog toga su osvajači Iberijskog poluostrva, tokom arapsko – berberskih pohoda u VIII veku, nasledili to ime.

Grad je jasno podeljen na dve celine, ali stari grad – Medina, privlači apsolutnu pažnju putnika, a njegov najvažniji deo je DŽema el Fna (Jemaa el-Fnaa) – „Trg lopova“, jedan od najvećih gradskih trgova u Africi. Ime je dobio po tužnom, ali šerijatski pravednom običaju kažnjavanja kradljivaca i lažova na centralnom trgu naselja.

Tu su im bile odrubljivane glave, odsecane ruke ili spaljivani jezici. Hvala Bogu, trg je uvek služio i služi i danas, drugim, mnogo srećnijim dešavanjima…

Mi smo, zahvaljujući čistoj sreći putnika lutalica, stigli na njega uoči velike islamske svetkovine, Lunarne Nove godine.

Ono što je Badnje veče za katolike, ili Novogodišnja noć za Titove pionire, to je bila noć kada nas je srećni slučaj doveo u srce starog Marakeša.

Dolazeći iz raskošno obasjanog novog dela grada, usput oduševljeni eksterijerom luksuznih vila i hotela, bili smo potpuno nespremni za totalnu promenu atmosfere koja je usledila.

Prošavši džamiju Kutubija i njen visoki, četvrtasti minaret, ušli smo u polumrak. Ispred nas se otvarao ogromni prostor ispunjen masom naroda, vatre su gorele sporadično i čuo se duboki, opojni boj bubnjeva.

Bio je to najdublji osećaj prave Afrike koji sam ikada doživeo severno od Sahare.

Vatre koje smo videli izdaleka bile su prirodni „reflektori na drva“ za mnogo malih pozornica na kojima su nastupali različiti ulični zabavljači: gutači vatre, krotitelji zmija, mađioničari, pripovedači…

Jedna od predstava bila je toliko životna da su glumci pucali iz pravog malog topa, doduše ćorcima.

Pišem pozornice, a mislim na prostor trga koji bi pojedini zabavljači zauzeli, dok bi se oko u velikom krugu okupljali zainteresovana masa posmatrača.

Ushićeno gledalište nagrađivalo ih je bakšišom i uzdisalo zajedno sa njima…

Šetajući između pozornica, nesvesno sam pratio mirisni trag i tako stigao do dela ogromnog trga koji u večernjim satima zauzimaju ulični restorančići.

Dugačke drvene klupe bez naslona, postavljene su oko centralnog roštilja, kuhinje u kojoj je spremalo hranu nekoliko kuvara i njihovih pomoćnika. Divno prženo meso, pikantni sosevi, prilozi od raznog povrća i vreli arapski hlepčići, to je bila moja praznična večera, poslužena na velikom kartonskom tanjiru…

Autor je kreator dalekih putovanja u agenciji Odeon World Travel

www.mreza-mira.net

Da - 5.5%
Ne - 81.7%
Možda - 11%

Ukupno glasova: 109
Glasanje u ovoj anketi je završeno

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU