fbpx

Aokigahara japanska suma samoubistava 667821762

Smeštena u podnožju planine Fudži, šuma Aokigahara je poznata pod nazivom Jukai ili "more stabala". Ali, nažalost i po još jednom nadimku - šuma samoubistava.

"Tvoj život je prelep poklon od roditelja. Pomisli na roditelje, braću i sestre, na decu. Čuvaj se. Razgovaraj o svojim problemima."

Tako glasi natpis na jednoj tabli koja se nalazi na ulazu u Aokigaharu, šumu koja se nalazi u prefekturi Jamanaši, stotonak kilometara od Tokija. Ova šuma prostire se na oko 35 kvadratnih kilometara u podnožju planine Fudž. Mesto je, nažalost, poznato kao utočište za one Japance koji su odlučili da okončaju sebi život.

Tama i tišina

Unutar ovog lisnatog prostranstva vlada apsolutna tišina i uznemirujuća tama. U ovoj šumi električni uređaji ne rade, a drveće blokira vetar, što je čini veoma tihom. Divljih životinja gotovo da i nema, a područje je puno pećina. Šuma izgleda kao nepregledno more drveća koje seže u dubinu, toliko da planinari koji u nju uđu često ostavljaju obojene trake vezane za drveće, da bi olakšali povratak onima koji se odvaže da krenu u nju.

Aokigahara je mesto u Japanu na kom je izvršeno možda najviše samoubistava.

Neki veruju da poreklo ovog zlokobnog "imidža" (mesto za samoubistva) seže u 19. vek, kada su siromašne porodice ostavljale svoje starije ili bolesne rođake u šumi da umiru. To je bila neka vrsta "eutanazije" koji se na japanskom zove ubasute. I literatura je takođe doprinela tome da ovo mesto postane poznato. Naročito dela kao što su Priručnik za samoubistvo, knjiga iz 1993. godine koju je napisao Vatari Tsurumi, a trenutno je zabranjena u zemlji, ili Nami No Tou, Seiča Matsumotoa, delo objavljeno šezdesetih godina, u kom ljubavni par bira šumu u kojoj će da izvrše samoubistvo.

Aokigahari Japan

Zeleno more samoće

Zaroniti u utrobu Aokigahare znači ući u duboki i tamnozeleni okean drveća, koji neki nazivaju i Jukai - "more drveća", u kom se vrlo lako može izgubiti. Zbog nemogućnosti korišćenja kompasa, GPS-a ili mobilnog telefona, veoma je teško pronaći put.

Tragovi koje su za sobom ostavili ljudi koji su odlučili da ovde okončaju svoj život, vidljivi su veoma brzo. Od zaboravljenih automobila na parkingu parka, užadi koja još visi sa drveća ili boca sa tabletama pored tela ili kostura koji su tamo ostali - još uvek obučeni u odeću.

U šumi postoji grupa dobrovoljaca koja šeta stazama u potrazi za telima. Mnogo je onih koji su mesecima, čak i godinama, smatrani nestalima, pre nego što su im tela bila pronađena u ovoj šumi. Nije retkost da se na mestima gde su pronađena tela vidi i cveće koje su rođaci pokojnika položili.

Kultura samoubistva

U dokumentarcu koji je snimio geolog Azusa Haiano, on šeta šumom u potrazi za tragovima koje su ostavili njegovi posetioci. "Кada pronađete zaboravljeni šator, to znači da se osoba koja je išla u šumu i dalje borila sa tom idejom." Ali najvažnija stvar u njegovom poslu je lociranje ljudi i pokušaj da ih ubedi da je vredno nastaviti živeti.

"Osamljivanje je glavni uzrok depresije i samoubistava," rekao je za BBC Vataru Nišida, psiholog sa Templ Univerziteta u Tokiju. Japanci kroz istoriju imaju mnogo primera odlazaka "u časnu smrt", poput kamikaza i tradicije harakiri - koje profesor navodi kao krivce za problem koji se zadržao do danas.

Ta kultura samoubistva mogla bi da bude faktor, smatra Nišida, i dodaje još neke koji mogu da pomognu u razumevanju ovog fenomena. U Japanu hrišćanska tradicija nije duboko ukorenjena, tako da samoubistvo ne predstavlja greh. Takođe, Japanci samoubistvo vide kao način preuzimanja odgovornosti.

U Japanu je samoubistvo vodeći uzrok smrti muškaraca između 20 i 44 godine, a brojke su naglo skočile tokom finansijske krize devedesetih godina dvadesetog veka.

nationalgeographic.rs

 

Da - 33.3%
Ne - 66.7%

Ukupno glasova: 150
Glasanje u ovoj anketi je završeno

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU