Dada Vujasinović je smatrala da patriotizam ne podrazumeva prećutkivanje zlodela. Upravo zbog toga je postala meta napada onih kojima se nije dopadao taj njen način razmišljanja: pretnje je dobijala u pismima i telefonskim pozivima.
Na današnji dan, 8. aprila 1994. godine, ubijena je novinarka Dada Vujasinović.
Radislava Dada Vujasinović (10. februar 1964 – 8. april 1994) je bila čuvena srbijanska novinarka, umrla nasilnom smrću 1994. godine tokom jugoslavenskih ratova, u nerazjašnjenim okolnostima. Njena smrt je službeno bila okarakterisana kao samoubistvo, ali veliki deo srpske javnosti smatra kako je u pitanju bilo ubistvo motivisano njenim tekstovima u kojima je kritikovala vodeće ličnosti tadašnje Srbije pod Miloševićevom vlašću (Wikipedia).
Biografija
Dada Vujasinović je rođena 10. februara 1964. godine u Čapljini, Hercegovina. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, 1987. godine, na odseku Jugoslovenska književnost i srpsko-hrvatski jezik. Po završenom fakultetu je radila kao novinar u Privrednom pregledu. Ubrzo je počela da objavljuje autorske tekstove u magazinu Duga, gde je od 1990. postala stalno zaposleni član redakcije, a 1993. član uređivačkog kolegijuma. Ratne događaje u Jugoslaviji je pratila od samog početka. Kao ratni dopisnik radila je reportaže iz Borova Sela, Dalja, Erduta, sa Papuka i Psunja. Nakon početka rata u Sarajevu kada je odlučila da više ne ide na ratišta, jer kako je sama rekla “ne mogu da pišem o tome kako se ruši jedan grad i ubijaju deca.” Ispisivala je tekstove u kojima je iskazivala svoj stav o “beznađu rata, poginulom drugu, bratu, koloni “izgubljenih i ojađenih”, onih koji su zauvek napuštali svoja ognjišta, koja su u njihovo ime prodali političari kojima se verovalo”.Razočarana u ljudski rod govorila je: „Žao mi je jer sam voljom sudbine rođena ovde. A moglo je da se desi da se rodim negde drugde i provedem ceo život u srećnoj zabludi o ljudskom rodu.“
Posle odluke da više ne ide na ratišta, od kraja 1992. godine do početka 1994. godine, pisala je o političkoj i kriminalnoj sceni Srbije. Jedan od tekstova koji dokumentuje to vreme je tekst “Kriminalci i policajci u parlamentu“, objavljen u časopisu Duga krajem 1993. godine, u kojem piše o promociji kriminalca Željka Ražnatovića Arkana u narodnog poslanika.
Za reportaže sa slavonskog ratišta je dobila nagradu Svetozar Marković. Zbog istraživačkih tekstova o sprezi između kriminala i politike, dobijala je pretnje, ucene i sudske tužbe. Pored istraživačkih tekstova, uradila je i seriju kritičkih intervjua sa ličnostima kao što su Milan Babić, Radovan Karadžić, Vojislav Šešelj i general Momčilo Perišić.
Dada Vujasinović je smatrala da patriotizam ne podrazumeva prećutkivanje zlodela. Upravo zbog toga je postala meta napada onih kojima se nije dopadao taj njen način razmišljanja: pretnje je dobijala u pismima i telefonskim pozivima. Borisav Jović je podneo tužbu zbog klevete, jer je u jednom tekstu objavila da je njegov sin jedan od najvećih akcionara u Karić banci u Moskvi. Željko Ražnatović Arkan joj je čak i lično zapretio da prestane da piše.
Smrt
U četvrtak 7. aprila 1994. godine, na povratku kući kupila je veliki buket crvenih i žutih lala. Čula se telefonom sa poznanikom, koji je, sticajem okolnosti, čitao njene tekstove dok ih je pripremala za štampu, i našalila se da će on od sada biti i jedini, jer njene tekstove više niko neće hteti da objavi. Ujutru, Dada je pronađena mrtva u porodičnom stanu 8. aprila 1994. godine. Do danas njena smrt nije razjašnjena. Zvanična verzija Miloševićevog režima je da je izvršila samoubistvo, pucnjem u grudi iz lovačke puške sačmarice. Mnogi su od početka sumnjali u istinitost ove tvrdnje, a poslednjih godina su sve glasniji zahtevi u Srbiji za obnovu sudskog postupka. Novijim veštačenjima je nesumnjivo dokazano da je ubijena. Njeni roditelji smatraju da iza ubistva stoji Služba državne bezbednosti. Srpsko tužilaštvo je policiji naložilo da pokrene novu istragu, ali ona do dana današnjeg nije dala rezultata.
Tekstovi
Knjiga “Svedočenja iz obeščašćene zemlje” je kompilacija Dadinih tekstova, intervjua i privatnih pisama i objavljena je u Torontu, 1995. godine. Izvodi iz Dadinih tekstova se mogu naći i u sudskim dokumentima Haškog Tribunala.
Evo par odlomaka iz Dadinog pisma prijateljici Sanji Krsmanović Tasić. Pismo je pisano 25. novembra 1992. godine (preuzeto sa https://www.facebook.com/fakepoetblog).
„Znaš Sanja, ne želim da budem zao prorok niti ptica zloslutnica, ali ne mogu da se otmem utisku da će se Beogradu skupo osvetiti ta njegova apatija i nezainteresovanost. Ja mogu da razumem donekle da su ljudi iscrpljeni golom borbom za opstanak. Ali, mi smo postali monstrumi, koji, grickajući čips i pijuckajući pivo posmatramo na TV-u ubijanja i razaranja samo kao rđavo režiran film, čvrsto uvereni da se sve to događa negde daleko, nekom drugom i da mi s tom nesrećom nemamo nikakve veze…
[…] Eho tog rata su bombe po kafićima, obračuni i ubistva, ali i još više ona nemoćna baka, čista i uredna, doduše okrpljena, možda nekad učiteljica, pored koje sam prošla i vratila se, tamo na Slaviji, da joj istresem u ispruženu ruku sve što sam imala kod sebe, pri tom želeći da pobegnem i da me nema. Prosjaka ima uvek i svuda, naročito na Zapadu, ali samo kod nas danas moraju da prose i oni koji su radili i zaradili. Nas, koji ćutimo i nezainteresovano gledamo u šta nas guraju i šta od nas čine, nas koji ne umemo da dreknemo – e, sad je stvarno dosta, nego kao stoka pristajemo na sve gore i gore, tešeći se da i od goreg ima gore, nas koji smo do skora navikavani na sve blagodeti potrošačkog društva, a koji sada trpeljivo drhtuljimo u prohladnim stanovima i diveći se vlastitoj intuiciji dovijamo se u prkošenju bedi, nas takve mora da stigne kazna ili da se poubijamo međusobno, ili da nas bombarduju… […] I u Sarajevu su, kažu, do pred sam rat, pa i na dan kada je tamo počeo rat mislili da nema šanse da se tu zapuca… […] Žao mi samo zato što sam spoznala, kakve su, u stvari, zveri ljudi. Kako lako čovek postane zver. Žao mi je jer sam voljom sudbine rođena ovde. A moglo je da se desi da se rodim negde drugde i provedem ceo život u srećnoj zabludi o ljudskom rodu.”
