Kažu da je kompromis vrhunac čovekovog domena socijalne inteligencije i neminovnost koja ti garantuje egzistenciju i miran san.
Kažu da je kompromis vrhunac čovekovog domena socijalne inteligencije i neminovnost koja ti garantuje egzistenciju i miran san. Nisam mogla, a da se ne zapitam da li je to stvarno tako.
Koliko puta ste pristali da radite nešto što vas ne zanima – gledate fudbalsku utakmicu, a mislite da Basta i dalje igra u Zvezdi, igrate Dotu, da se predstavite kao atipičan muškarac zainteresovan za gledanje ljubavne limunadice sa devojkom i druženje sa njenim drugaricama? Nameće se pitanje: da li iza ovoga stoji mazohizam ili je moguće okriviti egoizam?
Egoizam ili mazohizam?
Na pitanje zašto to radite, uvek se možete sakriti iza čuvene mantre: „zbog ljubavi“. Diplomatski. Istinito, a nedefinisno. O kojoj ljubavi govorimo? Ljubav prema bližnjem ili ljubav prema bližem – samom sebi? Da li na te ustupke gledamo kao na žrtve, dobro delo ili oportunitetni trošak? Da li smo spremni na njih samo zbog onoga što sledi zauzvrat? Da li altruizam po difoltu znači mazohizam, a ako je tako, da li i dalje govorimo o altruizmu?
Vredi li?
Kada napravite ustupak i gledate 90 minuta utakmicu, ne znajući šta je korner, ili slušate 101. trač o fejk haljini pevačicine drugarice, partner je srećan što ste se „žrtvovali“, a vi, očekujete li nagradu?
Čak i ako je odgovor negativan, ako je stvarno bilo „zbog ljubavi“, paradoks je u prvom planu. Praviti se da vam se nešto dopada i da vam ne smeta to da radite, ili da uživate u nečemu, zove li se ljubav ili licemerje? Sme li to dvoje da se služi u paketu?
Osećaj posle
Ako je kompromis nešto što se širom sveta smatra najboljom metodom za rešavanje konflikta, osećate li se dobro posle toga? Da li je ukus pobede i dalje isti i da li, zapravo, na to gledate kao na pobedu ili nesrećnu okolnost, koja je, ruku na srce, mogla da ima pogubniji ishod? Mora li ljubav da podrazumeva žrtvovanje, i da li žrtvovanje znači ljubav? Ima li tu kompromisa?
Kad je dosta?
Ako ste se već prihvatili tog začaranog kola prilagođavanja, ustupaka, kada znate da je dosta? Povlačenje granica je najteži posao, za koji vam je ponovo potreban kompromis. Ako sam odustala od nečega za šta i dalje mislim da je bilo dobro i iza čega i dalje čvrsto stojim, jesam li izdala delić sebe, ili sam možda u ulozi „pametniji popušta“, ili sam to uradila da zaštitim ono u šta više verujem? Sve se svodi na izbor, kažete. Izabrati nešto, izabrati ništa ili uzeti sve, i to je izbor, zar ne?
Na kompromis pristaješ uglavnom onda kada znaš da je rezultat toga nešto što ti ide u korist. Dakle, tebi, ne nekom drugom.
Zaključak – da li je?
Vraćamo se tamo odakle smo krenuli, na sebe. Od egoizma ne možemo da pobegnemo, ali možemo da se postaramo da se isti ne poistoveti sa mazohizmom. Doslednost sebi ne mora da znači ne popuštati ni u jednoj situaciji, ali samo ako je i rezultat istog ono u šta veruješ.
Možda jedini odgovor koji imam je da je granica ustupka koji kompromis zahteva sve dotle dok isti ne počne da te kompromituje.
