fbpx

Poslednja misao je uvek pozitivna

Poslednje reči osuđenih na smrt govore o ljubavi, zahvalnosti i solidarnosti. Kada biste znali da će vam reči koje sledeće budete izgovorili ujedno biti i poslednje, šta biste rekli i kome? Verovatno biste poruku punu ohrabrenja, ljubavi i zahvalnosti posvetili svojim najbližima. To je način da se izborimo sa strahom od smrti, tvrde psiholozi.

3543888150 4ced3ea8c4 o 1

Istraživači sa Univerziteta Johan Gutenberg u Nemačkoj zaključili su da osobe koje su upoznate sa trenutkom svoje smrti, kao osuđenici na smrt ili potencijane samoubice, obično koriste više reči povezanih sa pozitivnim osećanjima nego što bi to činili kada bi se nalazili u bilo kojoj drugoj situaciji. Ova studija je objavljena u poslednjem izdanju časopisa Frontiers in Psychology.

Prema mišljenju autora, pozitivne misli nas čuvaju od anksioznosti koju izaziva blizina smrti. „Svest o tome da nemamo dovoljno vremena uzrokuje upravo to da na površinu izbije naklonost koju osećamo prema ljudima iz naše okoline“. Ovo su neke od poruka prikupljenih u istrazi koje pripadaju poslednjim govorima zatvorenika osuđenih na smrt u Teksasu. „Volim svoju porodicu. Budite jaki. Brinite se jedni o drugima. Budite jaki. Volim vas. Volim vas. Došao je moj čas. Volim vas. Budite jaki“.

„Želeo bih da se zahvalim svojim roditeljima koji su mi bili podrška u svakom trenutku. Zahvalan sam svešteniku Vilijamsu što me je savetovao i vodio. Gledam i sa svoje desne strane vidim porodicu žrtve. Nadam se da će ovo doneti malo mira njima, njihovom sinu i voljenim osobama. Ovo je bio dug dan. Ovo nije kraj, ovo je samo početak“.

U ovim izjavama i oproštajnim porukama, kako pokazuje drugi rad državnog Univerziteta Jangstaun (Ohajo, SAD), najčešći sadržaji vezani su za oproštaj, tišinu, ljubav ili poštovanje, izjave o nevinosti kao i za društveni ili politički aktivizam.

Zahvalnost je dobra za zdravlje, to nam je već poznato. Istraživanje objavljeno u časopisu The Journal of Positive Psychology na to dodaje da traumatični događaji, kao bliski susreti sa smrću i teške bolesti, mogu da poboljšaju našu sposobnost da budemo zahvalni. „Razmišljanje o sopstvenoj smrti povećava zahvalnost zato što, u tom trenutku, osoba shvata život kao poklon. Izvođenje ove vežbe može da pomogne u uspostavljanju ravnoteže između pozitivnog i negativnog i da poveća poštovanje prema životu“, naglašavaju autori studije, koji preporučuju da cenimo mala zadovoljstva.

Istraživanje Univerziteta Džordž Menson iz Sjedinjenih Američkih Država takođe je pratilo ovaj porast lepih reči u poslednjim izjavama osuđenika na smrt. Za istraživače, rezultat ovakvih prosvećenih govora daje ideju o tome kako razum reaguje na neizbežnu smrtnost. Naučnici ukazuju na to da mogućnost data osuđenicima na smrt da svoje poslednje reči upute rodbini, javnosti i zatvorskim radnicima, može biti korisna u regulisanju intenziteta njihovih osećanja kao i da se u nekoj meri izvrši eksperiment kontrole koju poseduju u poslednjim trenucima svog života.

Prema izveštaju časopisa European Physical Journal, to ima smisla. Ljudi su zasnovali komunikaciju na pozitivnim rečima kako bi sebi olakšali stvari. „Iako koncepti povezani sa negativnim emocijama nose više informacija, češće se koriste reči koje se povezuju sa dobrim osećanjima, a one su, staviše, i korisnije za komunikaciju“, zaključuje istraživanje.

Odlazak sa stilom

Opredeljenje za pozitivno razmišljanje, pre nego za negativno, nije, međutim, korisno samo u ekstremnim uslovima. Negativne misli mogu biti uzrok anksioznosti, koja se može smanjiti ako naučimo da nam takve misli ne budu centar razmišljanja. Često se prisećamo tužnih momenata koji nikada nisu ni postojali, što ovaj gest čini još štetnijim i nepotrebnim. Iako pozitivno razmišljanje ne mora da poboljša situaciju, vezivanje za dobre trenutke iz prošlosti je način da se smanji anksioznost, kako navodi Dženifer Lau, istraživačica odseka za eksperimentalnu psihologiju, u jednom istraživanju Univerziteta u Oksfordu. U poslednjim trenucima ono što nam najmanje treba je da povećamo anksioznost koju prouzrokuje rastanak sa bližnjima.

IZVOR: El Pais

Prevela: Marina Micić, iserbia