fbpx

Vreme pre interneta

U vreme pre interneta si imala običaj da sediš u fotelji sa knjigom otvorenom u krilu, da zuriš u daljinu ili proučavaš šare na zidu – da se prebacuješ tamo i ovamo između ta dva načina postojanja.

Ilustracija Luci Gutierrez 600x568

 Ilustracija: Luci Gutiérrez

U vreme pre interneta si imala običaj da sediš u fotelji sa knjigom otvorenom u krilu, da zuriš u daljinu ili proučavaš šare na zidu – da se prebacuješ tamo i ovamo između ta dva načina postojanja.

Pre interneta ponekad bi odlučila da nešto nacrtaš. Počela bi polako da praviš skicu u svesci, ne znajući šta će to na kraju biti, puštajući inspiraciju da te vodi, i onda – hop! – na crtežu bi se pojavio vijugavi razroki aligator.

Pre interneta si provodila duga letnja popodneva zevajući na jednom kauču, da bi onda ustala i prešla na drugi kauč, a onda odlučila da napraviš sebi lažnu F.B.I. legitimaciju. Uzela bi hartiju iz očeve kancelarije, nacrtala F.B.I. grb, potpisala se, oblepila je lepljivom trakom, stavila je u novčanik, pa je onda izvadila, ponovo je pogledala i vratila nazad sa tajanstvenim osmehom na licu.

Bila su to opojna vremena!

Pojavila bi se u nekom umetničkom centru u širokom radničkom kombinezonu, pogledala tacnu sa dragim kamenjem i rekla: “Ovo je tigrovo oko”, a prijateljica bi odgovorila: “Ne. To je opal”. A ti bi rekla, “Sigurna sam da je tigrovo oko”. I nije bilo načina da to proverite, da utvrdite ko je u pravu, osim ako neko ne bi pri ruci imao knjigu o dragom kamenju. “Da li neko ima knjigu?”, pitale ste, osvrćući se. “Da li neko ima knjigu o kamenju?”

Onda bi izašla napolje i žmirkajući gledala u nebo, sama u svom telu, bez mreža sa kojima se treba povezati, sama, bez ikakvih planova u tom svetu neznanaca obasjanih suncem.

Pre interneta si mogla da se preseliš u drugu državu i niko u novoj školi ne bi znao ništa o tebi. Ne bi iza sebe imala čitavu ličnu istoriju na internetu. Mogla si biti bilo ko. Naslonila bi se na školsku kasetu sa odsutnim pogledom na licu i dopuštala drugima da zamišljaju šta god požele. Da si oličenje ženstvenosti ili da si neka muškarača. Da si se u svom starom gradu družila sa jatom vrana. I onda bi, kada vide vranu, mislili da te ona sigurno poznaje, jer ti se telepatski sporazumevaš sa vranama i ponekad si bleda, jer ta moć veoma iscrpljuje...

A ako bi neko poželeo da otkrije šta se zaista dogodilo sa njegovom starom prijateljicom, ako bi hteo da je pronađe i napiše joj pismo da sazna da li je istina ono što se priča... šanse za to su bile neznatne.

Pre interneta si mogla da lenčariš na klupi u parku u Čikagu i čitaš Deana Koonitza, i to je bilo sasvim u redu, i niko ne bi znao da si to radila, osim onih ljudi kojima si to sama rekla.

Pre interneta, ako bi htela da proveriš neku činjenicu, verovatno bi morala da pitaš nekoga starijeg, nekoga kao što je starica koja je živela u vašem preuređenom podrumu. A onda bi završila gledajući “Most na reci Kvaj”, jer te je ona tako lepo zamolila da joj praviš društvo da nisi mogla da odbiješ.

Posle desetak minuta bi bila žedna, otišla bi u kuhinju po čašu vode i stajala tamo i gledala magnete na frižideru. Onda bi bez ikakvog razloga zaplesala, napravila nekoliko koraka, zapitala se da li bi trebalo da doradiš taj ples, sad odmah, tu gde si. “Možda ću režirati muzičke spotove”, rekla bi sebi. Ali nisi mogla odmah da proveriš šta režiseri rade i kako se to postaje; i dalje si samo stajala u zaglušujućoj podnevnoj tišini kuhinje, sama sa svojim mislima.

“Da li da isprobam ove olovke na onom tirkiznom papiru?”, zapitala bi se zureći u olovke pored telefona.

Umesto toga, progutala bi gutljaj soka i rekla: “Ooo”, kao ljudi iz reklame. Onda bi to isto uradila pred ogledalom, da vidiš kako to izgleda. Jer takvo je bilo vreme pre interneta. Svako je sam smišljao kako će se zabaviti.

Emma Rathbone, The New Yorker, 26.06.2017.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik