Nagrada Dablin od 100.000€ dodeljena romanu napisanom u jednoj rečenici

Žiri nagrade Dablin je pohvalio roman Solarne kosti kao “ambiciozan u formi, neustrašiv u stilu i nadahnut u jeziku”. Roman je napisan u jednoj rečenici koja se prostire na preko 270 stranica, a radnja traje jedan dan

Ne nailazimo često na autore koji su na sopstvenoj Vikipedija stranici opisani kao “sramotno zapostavljeni”, a zatim dobiju književnu nagradu od 100.000 evra. Ali to je snašlo irskog pisca Majka Mekormaka, kada je u prošlu sredu stiglo obaveštenje da je on dobio Međunarodnu nagradu Dablin za svoj roman Solarne kosti (Solar bones). Kao neko ko je uvek bio nadomak velikog uspehu u glavnotokovskoj književnosti, a da nikada nije uspeo da se otrgne problematičnoj etiketi “pisca za pisce”, on je sasvim očekivano oduševljen.

“Ne osećam se zapostavljenim danas. Ne znam ko je to napisao na Vikipediji, ali ko god bio, mislim da će morati da ponovo razmisli o tome”, kaže kroz smeh. “Bio sam šokiran. Potpuno sam izgubio nadu da ću pobediti. Ali prevazišao sam taj šok i uživam – veoma.”

Međunarodna književna nagrada Dablin, ranije poznata kao Impac, dodeljuje se uz dašak misterije: neobično dugačak širi krug (150 knjiga ove godine) biraju bibliotekari iz celog sveta, od Barbadosa do Estonije, i predaju je komisiji sastavljenoj od autora koji će dodeliti veliku blagodat nekom od pisaca koji to ne očekuju.

Solarne kosti je peta knjiga utora iz izdavačke kuće Galvej (Galway), i bez sumnje njegova najčitanija. “Ljudi me smatraju za debitanta”, izjavio je za Gardijan 2017, kada se našao u širem izboru za nagradu Man Buker, a dobio nagradu Goldsmit (Goldsmith) za eksperimentalnu prozu. “U velikoj meri se tako i osećam.”

Žiri nagrade Dablin je pohvalio roman Solarne kosti kao “ambiciozan u formi, neustrašiv u stilu i nadahnut u jeziku”. Roman je napisan u jednoj rečenici koja se prostire na preko 270 stranica, a radnja traje jedan dan: Dušni dan, kada, prema verovanju, mrtvi mogu da se vrate na svet živih. Narator je Markus Konvej – muž, otac, građevinski inženjer, čovek ophrvan “osećanjem usamljenosti prema svojoj porodici” – i duh, faktor koji, prema Mekormaku, opravdava eksperimentalnu formu. (“Duhovi nemaju šta da rade sa tačkom”, izjavio je jednom. “Ona bi mogla fatalno da ih uspori i rasprši.”)

Usled naglog pada u prodaji proze, neki pisci su požurili da objave kako je romanu odzvonilo – protiv te tvrdnje se Solar Bones ističe kao jako opovrgnuće. U svom prikazu ovog romana, objavljenom na Gardijanu, Jan Sansom tvrdi da je ovoj knjizi “suđeno da je slavi svako ko veruje da roman nije mrtav i da romanopisci nisu samo stočna hrana na književnim festivalima za velgradsku srednju klasu.”

Onda je iznenađujuće, čak i za Mekormaka, što se Solarne kosti sada smatraju za deo mejnstrima. “Izdavačka industrija ne smatra uvek čitalačku publiku dovoljno avanturističkom i dovoljno inteligentnom za neke knjige”, kaže Mekormak. “A Solarne kosti su popularne – koliko jedan eksperimentalni roman može da bude popularan. Ali da, brinuo sam se – Hoće li ovo iko čitati?”

Na prvi pogled je delovalo da neće niko: nekoliko izdavača je “kukalo i negodovalo” zbog eksperimentalne forme, što se prilično odomaćilo, kaže Mekormak. “Niko je nije hteo. Dva urednika u velikim izdavačkim kućama su je predlagala uređivačkom odboru, ali nisu uspeli da je prodaju, jer nije izgledalo da će moći da bude prodavana knjiga. Odmah su je odbacili svi menadžeri i njima slični. Kao poslovni predlog, mene je veoma teško prodati – bilo me je veoma teško prodati”, dodaje. “Do dana današnjeg, moj agent se samo smeška i govori: “Ne, neću ti reći koliko ljudi je odbilo knjigu. Nekolicinu poznaješ – to je sve što treba da znaš.””

Liza Koen, jedna od dvoje ljudi koji stoje iza Tramp Presa (Tramp Press), male irske izdavačke kuće koja je prva rizikovala sa ovom knjigom, kaže: “Ukoliko ste cinični izdavač i tražite samo knjige na kojima nećete izgubiti novac, verovatno ne biste odabrali Solarne kosti. I sjajno je što se to nije dogodilo. Sjajna stvar za Majka je što je ovo nagrada koju dodeljuju čitaoci i bibliotekari. Uvek je postojao neki kult oko Majkla, stalno ga zaustavljaju na ulici. Ali ovo je jedna druga vrsta potvrde.”

Koen je dobila zadatak da javi Mekormaku da je dobio nagradu; javio se na telefon dok je bio na autobuskoj stanici u Galveju. “I prekinuo mi je vezu!” kaže. “Bilo mu je potrebno malo vremena da dođe k sebi. On uvek cilja visoko, koliko može, ali se zapanji kad dobije priznanje. To je njegova divna osobina. Pomislili biste da će se, posle užeg kruga za Bukera i nagrade Goldsmit, uobraziti, ali ne – ovo ga je potpuno oduvalo.”

Pređašnji pobednici, možda oduševljeni samim iznosom premije, imali su sklonost da se malo razbacuju: Akil Šarma, dobitnik iz 2016. je izjavio da će kupiti sebi novi par cipela (i osnovati, pored toga, stipendiju za pomoć mladim indijskim ženama u obrazovanju), dok je Hoze Eduardo Agualusa izjavio za Gardijan da će osnovati veliku biblioteku u svom novom domu u Mozambiku.

Šta će Mekormak uraditi? Premišlja se. “Imam veoma skroman plan: kupiću stolicu”, izjavio je. “Stolica na kojoj sam pisao se polomila prošle noći. Okrenuo sam se na njoj i onda se slomila poda mnom. Ali, možda ću ovaj put da kupim neku skupu.”

Tekst: Šian Kejn
Prevod: Danilo Lučić - glif.rs
Izvor: theguardian.com