fbpx

Teret: A šta sa zlom koje nesvesno čine nesumnjivo dobri ljudi?

7teret

Dugotrajna je bila borba Ognjena Glavonića za ovaj film, još od trenutka kada je saznao za masovne grobnice s leševima pobijenih civila, kosovskih Albanaca, kada se suočio sa tišinom i zataškavanjem državnih institucija i kada je rešio da snimi egzistencijalnu dramu o vozaču kamiona koji se suočava sa svojim teretom, fizičkim i metaforičkim.

Scenario je godinama odbijan na konkursima, a Glavonić je čekajući snimanje od materijala koji je nakupio u svrhu istraživanja napravio dokumentarac koji je obišao brojne svetske festivale i pokupio hvalospeve relevantne filmske kritike. Prvo pitanje koje nam se postavlja je kako to da smo od antifašista koji su more krvi prolili za slobodu, jednakost, bratstvo i jedinstvo postali fašisti u svim post-yu državicama odreda, kojima ljudski život ne vredi ako nosi druga etnička obeležja.

Još je Hannah Arendt pravilno postavila tezu o banalnosti zla. Da, sve počinje od sumanutih ideja epskog zamaha, ali za njihovu operacionalizaciju ideološka zagriženost i vernost ideji ipak nisu ključne osobine, koliko je to suvi, proračunati oportunizam. Na tom čuvenom suđenju Adolfu Eichmannu, optuženi je prokazan kao sasvim obični trezvenjak koji je samo obavljao svoj posao što je bolje mogao, preporučujući se za menadžersku karijeru u budućnosti, što bi verovatno bio slučaj i da je odabrao drugačiju karijeru u nekom drugom režimu. Ognjen Glavonić u svom dugo očekivanom igranom prvencu (nakon maestralnog dokumentarca „Dubina dva“ koji se na vrlo poetski način dotakao banalnosti zla), međutim, odlazi korak dalje i produbljuje diskusiju sa provokativnim pitanjem: “A šta ćemo sa zlom koje (nesvesno) čine nesumnjivo dobri ljudi?”. Njegov film "Teret" možete pogledati i na nadolazećem Zagreb Film Festivalu, u četvrtak 15. 11. i nedelju, 18. 11. u Kinu Europa. 

Narečeni dobri čovek je Vlada (u sjajnoj interpretaciji Leona Lučeva), kamiondžija koji u toku NATO intervencije protiv SR Jugoslavije 1999. godine prevozi nepoznati teret sa Kosova do bliže okoline Beograda. Na tom putu nema neke naročite drame, iako avioni nadleću, a detonacije se čuju u daljini. Vlada će pokupiti mladog stopera Paju (Pavle Čemerikić, poznat po ulogama u Schmidtovom filmu „Agape“ i „Ničijem detetu“ Vuka Ršumovića), potom izgubiti upaljač (odnosno, isti će mu biti ukraden iz kamiona u trenutku nepažnje) koji za njega ima sentimentalnu vrednost, njih dvojica ručati će dok se u provincijalnoj kafani odvija svadba, razgovarati o muzici i budućnosti jer Paja se zaputio u Nemačku gde se nada boljem životu … 

Ta nedogađajnost je podvučena blatno-sivim tonovima fotografije Tatjane Krstevski i zvučnom shemom dizajnera zvuka Jakova Munižabe kojom dominira brundanje motora kamiona. Montažerka Jelena Maksimović skupa sa Glavonićem kao rediteljem uspeva da održi ritam i tempo baziran na repeticijama svakodnevnih radnji (uglavnom vožnja, pušenje u kabini, cesta, opustelo okruženje) toliko da film pregura svoje dve trećine, a da nijednog trenutka ne bude dosadan. Neke scene, pak, poput simbolički moćnog momenta kod partizanskog spomenika, blagotvorno razbijaju monotoniju nužnu za realistički tretman nečeg tako uobičajenog kao što je to kamionska tura.

Tek u poslednjoj trećini se Vlada suočava sa teretom koji vozi. Kada ga je prethodno zaustavila policija, on im je pokazao papir (sve po pravilima službe) i oni su ga pustili. Svi mi koji smo gledali „Dubinu dva“, pratili srpsku politiku devedesetih ili makar čitali onu kakofoniju idiotizma u srpskim nacionalističkim medijima oko filma koja traje od svetske premijere u Cannesu (vredi zabeležiti da najglasniji, naravno, film nisu ni pogledali), vrlo dobro znamo o kakvom se teretu radi. U pitanju su leševi civila, kosovskih Albanaca, ubijenih od strane vojske, policije, paravojnih i parapolicijskih jedinica Srbije i SRJ.

Ostavimo po strani aktuelni politički momenat jer je to predmet za neki drugi novinarski žanr. Za film je važno da se u tom trenutku Vlada suočava sa zlom u sebi, odnosno sa činjenicom da on, kao (pretpostavimo) dobar čovek bez izbora, u tom zlu saučestvuje, iako nije njegov kreator. Tada nam postaje belodano jasna njegova opsesija Sutjeskom koju je preživeo njegov pokojni otac, a na kojoj mu je poginuo stric. Tada nam postaje jasan odnos i sa Pajom i sa sinom Ivanom (Leonov sin Ivan pokazao se kao pravi izbor za ulogu jer je njihova dinamika na kraju filma razarajuće uverljiva) i shvatamo šta nas to Glavonić, kao i svog junaka Vladu, propituje.

7teret 1

Vlada se suočava sa teretom koji vozi tek u poslednjoj trećini filma (FOTO: Teret)

Prvo pitanje je kako to da smo od antifašista koji su more (svoje) krvi prolili za slobodu, jednakost, bratstvo i jedinstvo svih naroda Jugoslavije postali fašisti u svim post-yu državicama odreda kojima ljudski život ne vredi ništa ako isti nosi drugačija etnička obeležja. Ta nam se dehumanizacija nije smela dogoditi. Drugo pitanje je usko povezano sa prvim i glasi kakav onda to svet ostavljamo mlađim generacijama da se s njime nose. Generaciji kojoj pripadamo i Ivan i Paja kao fiktivni likovi, ali i Ognjen kao autor i ja kao gledalac. Jednoznačnih odgovora nema, samo znamo da nas čeka borba koja će biti dugotrajna, a možda i krvava.

Dugotrajna je bila i Glavonićeva borba za ovaj film od trenutka kada je saznao za masovne grobnice i sekundarne grobnice, kada se suočio sa tišinom i zataškavanjem od strane zvaničnih državnih institucija i kada je rešio da snimi egzistencijalnu dramu o vozaču kamiona koji se suočava sa svojim teretom, fizičkim i metaforičkim. Scenario je godinama odbijan na konkursima, a Glavonić je umesto toga od materijala koji je nakupio u svrhu istraživanja snimio dokumentarni film koji je premijerno prikazan u Berlinu, na turneji obišao brojne svetske festivale i pokupio hvalospeve relevantne svetske filmske kritike. Od igranog filma ipak nije odustao i to se pokazalo kao prava odluka jer „Teret“ nije samo slika i prilika inteligentne produkcije i režije i izuzetne ekonomike pripovedanja i snimanja, dakle iznimno dobar film, već je i u nacionalnom i u regionalnom kontekstu izuzetno važan. Umetnost možda ne može promeniti svet, ali prokleti bili ako ne pokušamo.

lupiga.com